Širenje NBA lige (2) – šta ćemo sa koledžima?

Nastavljamo razmatrati širenje NBA lige. Ako ste propustili prvi dio, možete ga pročitati ovdje.


Vraćamo se na ukupan broj igrača. Ligu trenutno čini 30 klubova, a taj broj će rasti. Ukupan broj igrača je 15 po timu, a time dolazimo do cifre od 450 igrača. Ako na to dodamo da ekipa može imati ukupno 17 igrača u postavi, dolazimo do 510. Ako sad uporedimo onu cifru od 10% godišnje, dolazimo do čak 51 igrača koji ne nastupaju u NBA, a sistem biranja igrača dozvoljava 60 igrača svake godine, od kojih jedan deo ne odigra ni sekund u ligi. Procentualno, ako ne računamo poslednjih pet draftova (gde je moguće da će neko ipak zaigrati u NBA), u prethodnih 11 godina (od 2003 do 2013), skoro 15% igrača nije odigralo ni sekund u NBA, ali ta cifra je uglavnom standardna i za ranija vremena. Zbog toga je NBA primorana da uzima i, uslovno rečeno, poluproizvode evropske košarke od kojih će tek možda neko postati dijamant. Ipak, većina bude vrlo brzo istrošena i vraćena u Evropu. Euro košarka biva siromašnija za veliki broj talentovanih igrača, a taj trend će se još nastaviti. Uvođenjem G League, koja će od sledeće sezone imati dozvolu da sasvim solidno plaća igrace, Evropa ostaje uskraćena čak i za one igrače sa koledža koji su možda i želeli da dođu na Stari kontinent da igraju. Međutim, ne ostaje samo Evropa uskraćena za igrače. Nakon pravila po kojima će igrači ponovo moći iz srednje škole da dođu u NBA, kao i G League koja će za solidan novac “čuvati” igrače od Evrope, i američka koledž košarka ostaje uskraćena za velike igrače. I ne samo to. Srednje škole ne stižu da rade na igračima, da bruse talente, jer se najtalentovaniji igrači već najdalje na trećoj godini školovanja, sa recimo nepunih 17 godina, ubacuju u programe koji ih kasnije čekaju. Ponovo dolazimo do priče o poluproizvodima. Biće opet novih čuda poput Bryanta i Jamesa, ali,koliko je “žrtava” o kojima niko ne priča? Ili prosto, koliko je igrača koji nikada ni ne uđu u ligu ili vrlo brzo nestanu iz nje? Da li se neko jos seća Darius Milesa, Kwame Browna, Roberta Swifta ili čak Darka Miličića i Andrewa Bynuma? Jermaine O’Neal je prvih sedam sezona proveo kao igrač pod velikim znakom pitanja, da bi posle postao i All Star. Ako samo pogledamo listu 30 najmlađih igrača koji su ikada bili draftovani, videćete veliki broj igrača za koje verovatno nikad niste čuli, ili koji nisu ostavili neki veliki trag u NBA. Svetla velike pozornice, ili prosto NBA mašinerija, je većinu tih klinaca – pojela.

Zamislite sada situaciju kada će se liga, za najviše 5 godina, proširiti na još dva kluba? David Stern je još početkom 90-ih imao ideju o proširenju lige na evropski kontinent, sa jednom divizijom od 5 ili 6 klubova. Ta ideja je doživela krah zbog nesreće koja se desila čuvenom supersoničnom avionu Konkord, koji je preko Atlantika mogao da preleti za samo 3 i po sata. Ali, da li se od te ideje i zaista odustalo? Šta ako NBA planira da uvede euro-timove za deset, petnaest godina? Da li će evropska košarka, u nekom ozbiljnom obliku, uopšte postojati? I kako će se onda popunajvati onih 10% igrača koji nestaju svake godine? Ili će sve evoluirati u nešto sasvim novo?

Da ne bude sve tako crno, treba navesti i dobre stvari koje sve ove nove (i potencijalne promene) donose. Svemogući David Stern je još 2001. godine napravio NBDL – Razvojnu ligu – sa 8 klubova u tom momentu. Do sada je liga (sada nazvana G-League, zbog sponzora Gatorade) narasla na 27 klubova, s tim da će se od sledeće godine priključiti i filijala New Orleans Pelicansa. Zanimljivo, Denver Nuggetsi i Portland Blazersi jedini nemaju razvojni tim. Svaka ekipa može da ima po 12 igrača pod ugovorima, od toga dvojica mogu da budu na two-way ugovorima – prevedeno, igrači koji mogu da igraju i za matični, ali i da potpišu ugovor za bilo koji NBA klub. Plate igrača u ovom momentu mogu da budu između 19.500 do 26.000 dolara po sezoni. Na ovaj način, NBA klubovi mogu da zadrže veliki broj igrača, bez potrebe da odu u Evropu, što olakšava i igračima odluku da se posle srednje škole ili koledža odluče da probaju sporednim putem da potpišu za neki NBA klub. Gotovo trećina NBA igrača je provela neko vreme u G-League, što jasno govori koliko ona postaje bitna  za NBA. Ni zarada two-way igrača nije loša, a kreće se u rangu od 50-75.000 $ po sezoni. Od sezone 2019/20. timovi G-League će imati priliku da potpisuju igrače koji ne mogu ili ne žele da upišu koledž, a nemaju 19 godina, za cifru od čak 125.000 $ godišnje. Međutim, to donosi i loše stvari – ponovo. Šta sad zapravo ovo znači? Pre svega – slabljenje koledža.

No, gledajući iz perspektive igrača, ovo je pravo rešenje. Mnogi dobri igrači nakon srednje škole ostanu bez izbora jer dobiju ponude slabijih fakulteta ili ih ne dobiju uopšte i odluče da prekinu karijeru, iako imaju potencijala. Teška materijalna situacija ili manjak motiva za odlazak na drugi kontinent čine ih idealnim “žrtvama”. Ova odluka može na taj način da spasi veliki broj potencijalno jako dobrih igrača. Ipak, da bi cela priča bila kompletna, trebalo bi da se promene još neka pravila. Govorili smo koliko NCAA kao organizacija zarađuje na igračima, a to su milijarde dolara. Fakulteti uzimaju i po više desetina, pa i stotina miliona dolara. Treneri su izuzetno dobro plaćeni. Mike Anderson (Arkansas) je na ovogodišnjoj listi najplaćenijih koledž trenera tek 25. na listi sa 2.6 miliona dolara uz potencijalni bonus od milion dolara. A najplaćeniji je Mike Krzyzewski sa 9 miliona dolara, bez bonusa! Čak 40 trenera u NCAA ima plate od preko milion dolara godišnje, a namanja plata trenera u NCAA I Division se kreće u rangu od oko 100.000 dolara godišnje. A koliko su plaćeni momci od 18 do 22 godine koji zapravo taj novac i donose? Baš ništa! Tu dolazimo i do pojave “novca ispod stola”, zbog čega povremeno dolazi do velikih skandala. Jedan od najpoznatijih je čuveni skandal sa početka 90-ih godina prošlog veka, a odnosi se na jednu od najčuvenijih ekipa univerzitetske košarke ikada – Michigana – i čuvene Fab Five petorku od kojih su Chris Webber, Jalen Rose i Juwan Howard napravili jako dobre NBA karijere. Tada su i NCAA i Michigan profitirali na sve moguće načine, a oni koji su taj novac doneli – nisu imali ništa. Na kraju je otkriveno da su i igrači tajnim putevima dobijali novac, ali pošto to stroga NCAA pravila zabranjuju – nastao je skandal. Taj skandal je prilicno obeležio karijere svih igrača i trenera, ali koliko je takvih poslova koji ostaju neotkriveni? Zbog toga se veliki broj bivših NBA igrača slaže da bi trebalo uvesti plate i u NCAA košarci. Tradicionalisti pokušavaju da objasne da to nije dobar potez, ali ako uporedimo situaciju sa Evropom – ovde igrači već sa 16 godina dobijaju stipendijske ugovore. Dakle, zašto onda bar punoletni igrači ne bi bili placeni na koledžima? U toj situaciji, najbolje će proći “srednja klasa” igrača. Svi oni koji možda ne bi išli na koledž zbog nedostatka finansija ili koji ne bi bili sigurni da mogu sve četiri godine da budu stipendirani od strane koledža. Igrač koji bi bio plaćen na koledžu bi se teže odlučivao za odlazak u Evropu, pa čak i na ugovore u G-League. Odlazak na koledž, čak i završetak studija, garantuje diplomu koja može da znači potencijalno veliki novac, i to na duži rok. Ta sigurnost bi donela i trenerima mogućnost da rade na razvoju igrača, računajući na njihove usluge na duže od samo jedne sezone. Dakle, u takvoj situaciji profitirali bi najvise igrači, ali i koledži. Zašto onda ne dopustiti da deo kolača koji inače fakulteti zarađuju na studentima ne ode i samim studentima? Što se tiče priče o amaterizmu, budimo realni – to vreme je odavno prošlo i toga treba svi da budu svesni. Naročito treneri koji zarađuju milione, kao i dekani fakulteta. Međutim, dok se plaćanje na koledžima ne uvede, sama ideja davanja novca igračima nakon srednje škole, onima koji ne žele ili ne mogu na koledž zvuči kao odlična ideja da se spase neke karijere. Jer, koliko igrača je sa 18 godina bilo nedovoljno dobro, a samo dve, tri godine kasnije izuzetno? Sve je do sazrevanja, i sada je moguće da se mnogi igrači “srednje klase” izvuku. Možda i najbolji primer je Scottie Pippen, Hall of Fame igrač i jedan od najboljih krilnih igrača koje je liga ikada videla. Nakon završene srednje škole, nije dobio nijednu stipendiju za koledž. Preko poznanstva sa jednim trenerom stigao je do NAIA lige i univerziteta Central Arkansas, a sve ostalo je istorija. Ali, šta bi bilo da Pippen “preko veze” nije ušao na mala vrata u koledž košarku? I još gore, koliko je potencijalnih Pippena sa 18 godina bilo primorano da odustane od snova o košarci? Pippenov slučaj najbolje pokazuje koliko će G-League sa solidnom zaradom moći da iznedri igrača. Ali snagu neke lige ne čine samo All Star igrači, već upravo njena srednja klasa. Zato se i druga polovina 80-ih i početak 90-ih smatra najboljim periodom u istoriji NBA. Jaka srednja klasa igrača je izvlačila najbolje od najboljih, i u tom periodu smo videli najbolje od najboljih NBA ekipa u istoriji.

Prema trenutnim pravilima, najtalentovaniji igrači moraju da “odrade” jednu godinu na koledžu i tek onda odu u NBA. Najčešće se to i dešava, ali sada će igrači koji žele što pre da profitiraju imati priliku da to i urade odmah nakon srednje škole. A upravo je jurnjava za novcem dovela do toga da je NBA pokušala da urazumi igrače bez dana profesionalne košarke u njihovim zahtevima.

Sve je počelo kada je 1994. godine tada prvi pik na draftu, Glenn Robinson, tražio od Milwaukee Bucksa tada neverovatnih 100 miliona dolara za 10 godina! Uprava je uspela da se dogovori i spusti cenu na 67.5 miliona dolara, ali to je najveći ugovor ikada potpisan od strane jednog rookie igrača. Ta situacija uslovila je i reakciju NBA lige koja je već 1995. godine uvela niz mera, između ostalog i Rookie Salary Scale kojom se tačno moglo odrediti koliko koji pik na draftu može da dobije novca od prvog ugovora i na koliko godina. Ta Rookie Scale zapravo pre svega služi NBA vlasnicima koji u prve tri godine karijere nekog igrača mogu da vide da li vredi ulagati dalje u njegov razvoj. Pošto sada igrači u NBA stižu sa 19 godina, oni zapravo ovim ugovorima “kupuju” vreme igrača koje bi oni trebalo da provedu na koledžu gde bi trebalo da se do kraja školovanja razviju u NBA igrače. Najsvežiji primer imamo u Draganu Benderu koji je nakon tri godine u Phoenixu dobio obaveštenje da klub ne želi da aktivira i četvrtu godinu u njegovom ugovoru. Bender novčano nije loše prosao uopšte – zaradiće preko 13 miliona dolara pre 22. rodjendana, a njegova generacija bi tek sad trebalo da dođe sa koledža. Međutim, šta će biti sa njim kao igračem? To sada niko ne može da zna, ali treba znati da veliki broj igrača na ovaj način ima preduslov da košarkaški – propadne.

Kao što se da primetiti, krenuli smo od priče o prosirenju NBA lige, a stigli smo do mnogo ozbiljnih problema koji to takmičenje čekaju. Problemi su veoma realni, a budućnost nije previše svetla. Ono što može biti optimistično u celoj priči je da sam vrh NBA retko kada šta radi naprečac ili “lomi preko kolena”. Problemi se sagledavaju sa svih strana i donose se najbolje odluke u datom momentu. Svi nabrojani problemi će sigurno biti prisutni, ali će se, verovatno i promenom nekih pravila – naročito oko plaćanja – mnoge stvari dovesti u red.

 

Autor: Srđan Nikolić


Sviđa vam se članak? Pratite nas na Facebooku za sve novosti iz NBA lige!