Najbolje od stare NBA lige

Nova NBA sezona već se naveliko igra. Nakon mnogo velikih individualnih ostvarenja od prošle godine, kada je većina NBA ljubitelja sa ovih prostora samo čekala sledeće jutro da proveri koji je rekord oboren, u moru informacija gotovo  neprimetno je prošla jedna izjava centra Memphis Grizzliesa Marca Gasola koji je gotovo zavapio da je “statistika ubila košarku.” Neprimetno i nezanimljivo, skoro isto kako igraju upravo Grizzliesi i njihov startni centar, gde se igra gotovo školski, po pravilima, i gde velike brojke nisu prioritet, već samo timska igra i uspeh ekipe.

Ili da pojednostavimo celu priču, vratili smo se osnovama košarke, kada je postojala samo tabla sa rezultatom na zapisničkom stolu i gde se samo mogao videti rezultat, kao jedino merilo svega što se dešava na terenu. Svakako da su nastupi pojedinaca bitni, ali na kraju meča se pre svega gleda rezultat. Tu nema mesta za triple-double učinke, rekorde karijere, poređenja sa drugim igračima.

Upravo će to biti tema velike priče koju smo vam spremili, a za koju će vam trebati pre svega potpuno drugačije gledanje na košarku u odnosu na ono koje se forsira poslednjih godina, a koje se svodi isključivo na individualna dostignuća i titule, kao jedinoj vrednoj stvari. Poražene niko ne pamti, iako je to poprilično surovo i nepravedno prema ostalih 29 ekipa koje učestvuju u NBA karavanu, jer pobednik ipak može biti samo jedan.

Povodom toga smo napravili jedno prilično obimno istraživanje timskih uspeha najvećih zvezda koje je NBA liga ikada imala. Da bi smo do kraja pojasnili koji je kriterijum bio jedini validan, to je bio broj All-Star nastupa, kao prilično realan pokazatelj kvaliteta, ali i popularnosti igrača. Kao neka brojka ispod koje se “povukla crta” je sedam izbora za ovu utakmicu, ali ne nužno i sedam nastupa na mečevima svih zvezda. Jednostavno, dešavalo da igrač doživi povredu uoči februarskog spektakla, što svakako nije razlog da mu se taj izbor u najbolju selekciju jedne od dve konferencije (najčešće u startnoj postavi) izostavi. Na taj način došlo se do respektabilne cifre od 76 igrača, uz dodatak prve velike legende NBA lige, centra hrvatskih korena, George Mikana. Podsećanja radi, Mikan je igrao za preteču najglamuroznijeg kluba u NBA ligi koji je sada stanovnik Los Angelesa, a tada su bili stacionirani u hladnoj Minnesoti. Pogađate, u pitanju su Lakersi. Mikan je za Lakerse nastupao dok su još bili članovi BAA Lige, preteče sadašnje NBA, a profesionalnom košarkom (kakva god ona tad bila) se bavio svega sedam godina. Povukao se sa trideset godina, što sada zvuči neverovatno, ali tada se na sport drugačije gledalo. Ako uzmemo u obzir da je tokom celog perioda “starog” NBA važilo pravilo da igrač može postati profesionalac tek kada završi koledž ili napuni 22 godine (kada bi trebalo da ga završi), a da se u igračku penziju odlazilo najčešće čim se pređe trideseta godina, jasno je koliko su tadašnje karijere, kao i brojke postignute u tom periodu,  bile drugačije. Neuporedive sa današnjim. Pored toga, mora se istaći da je liga u tom periodu imala i dosta finansijskih problema, da je broj klubova jedno vreme doživeo i istorijski minimum od svega osam ekipa (u sezonama od 1954/55 pa sve do 1960/61), a da je broj od 82 utakmice u toku sezonu promovisan tek u sezoni 1967/68.  Konkretno, u drugoj “pravoj” NBA sezoni, bilo je ukupno svega 66 mečeva, a ako se računa i BAA i tamo je broj mečeva varirao, dok je u sezoni 1947/48 bilo je tek 48 utakmica. Manji broj klubova je uslovio i drugačiju podelu u playoffu, pa je dugi niz godina, uz razne promene, eliminacioni period počinjao od polufinala konferencija. Savremeni “kostur” je uveo komesar David Stern u sezoni 1983/84 i on se od tada nije menjao, a kako stoje stvari, verovatno i neće.

Zbog svega navedenog, ali i zbog činjenice da je i period pre 80-ih NBA provela u stalnom traganju identiteta i pronalaženja načina da se u što većem broju privuče publika menjanjem pravila, od kojih su neka bila krucijalna čak i za opstanak same lige (uvođenje sata za merenje vremena), a neke za neizvesnost (uvođenje linije za tri poena), našu listu smo podelili na dva perioda. Pošto je ABA liga izgubila bitku sa mnogo organizovanijom (ali upitno da li i boljom u tom momentu) NBA ligom 1976. godine, a pošto je David Stern, kao objektivno najuticajniji komesar u istoriji NBA došao na čelo organizacije 1984. godine i odmah uveo nov playoff sistem, taj međuperiod je bio idealan da se napravi presek na staru i novu NBA. Ako na to dodamo i činjenicu da je u sezoni 1979/80 uvedena i linija za tri poena koja je potpuno promenila način na koji se igra košarka, kao i da su te sezone u ligu stigla dva mladića koji su iz korena promenili sve što smo do tada znali o igračima (Larry Bird i Magic Johnson), ta sezona se sama nametala kao idealna za razgraničavanje između dve ere u NBA ligi. Naravno, i tada je bilo igrača koji su bili velike zvezde u obe ere, ali je interesantno da su samo dva igrača (sa minimum 7 izbora za All-Star) bili podjednako pristuni u obe! Jedan od njih dvojice je bek-šuter San Antonio Spursa George Gervin, koji je proveo po sedam godina u obe ere, ali koji je pridodat novom delu jer je prve četiri profesionalne godine proveo u ABA lgi. Drugi je mnogo poznatiji (i uspešniji) centar Milwaukee Bucksa i LA Lakersa, Kareem Abdul Jabbar, koji je selektiran 1969. godine, odigravši 10 sezona u sedamdesetim godinama prošlog veka i još 10 godina u osamdesetim. On je takođe stavljen na listu “novog” NBA iz razloga što mu je drugi deo karijere bio mnogo uspešniji. Interesantno, od ostalih igrača više nema nijednog ko je bio podjednako prisutan u obe ere.

Sa ovim predstavljanjem načina na koji smo podelili igrače, dolazi na red i šta je uticalo na konačan plasman u izboru najuspešnijih i (nikako ne možemo reći loših) igrača koji su bili veoma popularni, ali koji timski nisu imali gotovo nikakve uspehe. U obzir je došao procenat pobeda igrača kada je igrao utakmicu kao i broj poena koje je osvojio ako je učestovao u playoffu. Bodove smo postavili tako da titula vredi 10 poena, poraženi finalista dobija 7, učesnici finala konferencija po 5, polufinala 3, dok bi učesnici koji su gubili u prvoj rundi dobili po 1 poen. Uz to, uzimao se i prosek bodova koje je neki igrač napravio u karijeri, jer nije isto kada recimo Kevin Garnett odigra 21 sezonu ili kada Magic ili Bird odigraju 13 godina.

Deset veličanstvenih

Sada dolazimo do samih igrača, a krenućemo od igrača stare NBA lige. Ukupan broj igrača iz tog perioda koji su bili selektirani za All-Star tim minimum 7 puta je 29, uz dodatak George Mikana koji u toku svoje karijere nije mogao da odigra ovoliki broj mečeva između ostalog I zato jer je All-Star svetkovina počela da se igra od 1951, a on je dve godine pre toga već bio najbolji igrač BAA i NBA lige, a uspeo je da sakupi tek 4 nastupa u timu “svih zvezda”. Ipak, iz ranije navedenih razloga od kojih je najbitniji mala konkurencija u često osam ili devet klubova u celoj ligi, kriterijum nije mogao da se spusti na niži broj nastupa.

Na toj listi se ističe jedno ime možda malo više od drugih, upravo zato što je većini NBA ljubitelja apsolutno nepoznato. Larry Foust, centar više NBA ekipa (a najduže Fort Wayne Pistonsa, preteče Bad Boysa iz Detroita) ukupno je selektiran 8 puta za meč svih zvezda, a u NBA je proveo 13 sezona. Iako ovo ime sada ništa ne znači, to je igrač koji je čak pet puta igrao u NBA finalima i svaki put je parket na kraju serije napuštao pognute glave! Iako se najčešće, kao najveći NBA gubitnik spominje krilo LA Lakersa Elgin Baylor (još jedna legenda starog NBA), Foust je toliko zaboravljen da mu se čak i ovo “dostignuće” ne pamti. Iako ćemo o Foustu pisati malo više kasnije, treba napomenuti da je on jedini igrač iz perioda starog NBA sa sedam ili više All-Star selekcija koji nije izabran u košarkašku Kuću Slavnih u Springfileldu, čime mu je naneta velika nepravda. Karijeru je završio daleke 1962. godine, i zaista je teško očekivati da će se ikada naći među nominovanim igračima u nekom narednom periodu.

Sada sledi lista deset najuspešnijih igrača starog NBA, a na desetom mestu se nalazi Dolph Schayes, legendarni centar Syracuse Nationalsa i otac Dannyja Schayesa, igrača koji je proveo čak 18 sezona u NBA. Ostao im je veran i prve sezone kada su se preselili u Philadelphiju i kada su postali sada mnogo poznatiji 76ersi. Igrao je za tadašnje uslove dugih 15 sezona, a vrhunac karijere je bio u sezoni 1954/55 kada su Nationalsi postali NBA šampioni. Poslednja, sedma utakmica je završena rezultatom 92:91 za njegov tim protiv Fort Wayne Pistonsa, gde mu je najveći rival bio upravo malopre spomenuti Larry Foust. Ta utakmica je jedna od najbitnijiih utakmica u istoriji NBA lige. Baš te sezone, i baš u Syracuseu je doneta odluka da se uvede “shot clock” i ograniči napad na 24 sekunde. Do tada bi ekipa koja je imala bilo kakvo vođstvo čuvala loptu u svom posedu do kraja utakmice i to bi često bilo veoma dosadno za gledanje zbog čega ni NBA nije bila previše zanimljiva za sponzore. I onda, u prvoj sezoni promocije sata, u finalu NBA lige, u poslednjoj, sedmoj utakmici, Nationalsi su gubili sa čak 17 poena razlike. U drugim okolnostima, titulu nikad ne bi uzeli. Ostalo je zapisano da je George King doneo pobedu pogotkom sa linije slobodnih bacanja i ukradenom loptom na svega par sekundi do kraja utakmice u najneizvesnijoj seriji verovatno ikad u NBA, a da igrači obe ekipe nisu bili ni svesni koliko su zapravo istorijski važan meč odigrali za celokupnu NBA organizaciju! Dolph Schayes je drugi po broju odigranih utakmica za ovu franšizu, a ubedljivo prvi po broju skokova ostvarenih za ovaj tim. Pored toga je i peti asistent, kao i treći strelac. Bio je izuzetan šuter spolja, zbog čega je od saigrača zaradio nadimak Sputnjik, po prvom satelitu koji je lansiran u zemljinu orbitu 1957.godine. Čak tri puta je predvodio ligu u procentu šuta sa linije penala, kao nijedan centar u istoriji NBA. Takođe, gotovo deset godina nije propustio nijedan meč, dugo državši rekord po broju uzastopno odigranih mečeva u ligi sa 706 vezanih nastupa, koji je nešto kasnije oborio njegov dugogodišnji saigrač Red Kerr. Nije mu smetalo čak ni slomljeno rame jer je i u takvom stanju odigrao celu jednu sezonu! Nakon završetka karijere je zajedno sa trenerskom gromadom John Woodenom primljen u Hall of Fame, a njegova “četvorka” sada visi pod svodovima Wells Fargo Centra, kao jedan od devet povučenih brojeva ove ekipe. Takođe, izabran je među 50 najboljih igrača koje je NBA liga ikada imala.

Na devetom mestu se nalazi Elgin Baylor, još jedan igrač koji je celokupnu karijeru proveo u jednoj ekipi (LA Lakers) čak i kada je ta ekipa menjala lokaciju (prve dve Baylorove sezone Lakersi su još uvek bili u Minneapolisu). Elgin Baylor je poznat po tome što je, prema rečima tadašnjeg vlasnika Lakersa Bob Shorta, upravo on razlog zašto nije ugasio klub! Naime, tadašnja ekipa je bila stara, slaba i nepopularna, a u takvoj situaciji organizacija je bila pred bankrotom. Elgin Baylor je bio poslednji pokušaj spasavanja franšize, a Baylor je kao jedan od prvih NBA “visokoletača” svojim atraktivnim stilom igre bukvalno vratio gledaoce u dvoranu i time spasio istoriju najpopularnije franšize u NBA! LA Lakersi su sezonu pre dolaska Baylora završili kao poslednji u ligi, da bi u njegovoj rookie sezoni stigli do NBA finala, i tu počinje najpoznatija priča Baylorove karijere. Tada je izgubio svoje prvo NBA finale, a do kraja karijere ih je sakupio čak osam, uz najveći broj poraza u finalima u istoriji lige, ne osvojivši nikada NBA prsten. Da prokletstvo bude veće, u svojoj poslednjoj sezoni, uništen od povreda kolena koje ga je mučilo godinama, povlači se nakon svega devet mečeva u sezoni 1971/72. Zašto je ovo bitan podatak? Nakon njegovog povlačenja, Lakersi prave seriju od 33 vezane pobede, postavljaju tadašnji rekord lige od 69 pobeda u sezoni i osvajaju NBA titulu! Ironija sudbine je da je čovek koji je spasio Lakerse gašenja dobio NBA prsten na kraju karijere tek kao poklon od svoje ekipe. Njegov rekod od 61 poena u NBA finalima je i dalje važeći, a samo je Michael Jordan u prvoj rundi playoffa protiv Boston Celticsa (isto kao i Baylor) postigao više poena u jednom doigravanja meču (63, ali u dva produžetka). U Hall of Fame je primljen 1977. godine i nalazi se na listi 50 najboljih NBA igrača.

Na osmom mestu se nalazi Bill Sharman, jedan od glavnih šrafova ekipe Bostona koja je harala ligom pedesetih godina. Kao što je Baylorova karijera obilovala porazima u finalima, dobijajući crte tragedije, tako je Sharmanova karijera bila prava oda pobedama. Zajedno sa Bob Cousyjem je činio jedan od najubitačnijih bekovskih parova u istoriji NBA lige, a poznat je i po tome što je prvi čovek u svim profesionalnim sportovima sa tla Severne Amerike koji je osvojio titule kao igrač, trener i izvršni direktor (Executive). Kao igrač je proveo gotovo celokupnu karijeru u “zelenom” dresu (rookie sezonu je proveo u Washington Capitolstima) i osvojio četiri titule uz osam uzastopnih All-Star nastupa, a kao trener i direktor ljutih rivala LA Lakersa je uzeo jos šest titula! Ali jedna titula ima posebnu težinu, jer je Sharman bio trener ekipe iz 1972. koja je postavila dugovažeći NBA rekord sa 69 pobeda u sezoni! Gotovo filmski uspešna životna karijera ovog čoveka je “začinjena” i činjenicom da je bio učesnik Drugog svetskog rata u redovima američke mornarice, ali i da je bio čak pet godina i profesionalni igrač bejzbola u nižim američkim ligama, i to sve u vreme kada je bio i All-Star u NBA!

Ako na to dodamo i dve titule u ABL i ABA ligi, dolazimo i do jednog od najuspešnijih sportskih ličnosti u istoriji NBA! Možda i najvažniji “izum” u njegovoj trenerskoj karijeri je jutarnji šuterski trening na dan utakmice koji se do tada nije praktikovao. Nakon neverovatne sezone Lakersa, svi timovi u ligi su preuzeli tu praksu. U Hall of Fame je primljen i kao igrač i kao trener, kao tek jedan od četiri čoveka koja su imala tu čast. Igrao je na poziciji beka-šutera, a i dalje drži rekorde u procentu pogodaka sa linije slobodnih bacanja u toku sezone, gde je ukupno sedam puta predvodio ligu, od toga (opet rekordnih) pet puta uzastopno. Njegov rekord od 56 uzastopno pogođenih slobodnih bacanja u playoffu je i dalje nedostižan za sve ostale igrače, a broj 21 koji je nosio u Bostonu je povučen iz upotrebe.

Na sedmom mestu se nalazi saigrač Elgina Baylora iz godina kada LA Lakersi nisu mogli preko prepreke zvane Boston Celticsi, čuveni Jerry West. Igrač koji će najverovatnije ostati sinonim za NBA ligu, jer se njegova silueta i dan danas nalazi na zvaničnom logou lige koji je jedan od najvećih brendova na svetu. West je jedan od samo pet NBA igrača koji je svake godine u svojoj profesionalnoj karijeri biran za All-Star selekciju (14 puta), propustivši samo dve utakmice. Igrao je u čak 9 NBA finala, osvojivši samo jednu titulu, ali na koji način – postigavši rekord lige od 69 pobeda i (i dalje važeći rekord) 33 vezane pobede u sezoni! Njegova veza sa dvojicom prethodno spomenutih igrača je velika, jer je dugo bio saigrač sa Baylorom, a Bill Sharman mu je bio trener kada je osvojio svoju jedinu titulu, a prvu u istoriji Lakersa od kad se tim preselio u Los Angeles. West je takođe i prvi igrač koga su Lakersi birali na draftu nakon prelaska u Los Angeles. Osvajač je zlatne medalje sa američkim studentskim timom 1960. i jedini igrač u istoriji NBA lige koji je izabran za MVP-a finalne serije iako njegov tim nije osvojio titulu te sezone. Ujedno je i prvi igrač koji je primio to priznanje jer je ono uvedeno 1969. godine. West je bio učesnik jednog od najdramatičnijih finala ikada, jer su Lakersi imali i loptu i šut za pobedu sa svega 2 i po metra od koša koji je njegov saigrač promašio, da bi u produžecima Celticsi ipak dobili utakmicu rezultatom 110:107. Meč su obeležili Baylor sa 41 poenom i 22 skoka, kao i njegov saigrač West sa 35 poena, ali je Bill Russell bio brutalan sa 30 poena i 40 skokova! Od tog finala je rođeno najveće rivalstvo u istoriji NBA lige sa dve najuspešnije franšize. Pored mnogo zanimljivih činjenica u vezi Westove igračke karijere, treba istaći da je razmišljao o povlačenju upravo pred sezonu 1971/72. Ipak, ostao je, Baylor se povukao, a Lakersi su odigrali najbolju sezonu u istoriji kluba, koja je pomogla Westu da se odluči da još malo produži svoju karijeru. Iako se nije u ljubavi rastao sa Lakersima (vodio se i sudski proces), kasnije se vratio kao trener i generalni menadžer, a u toj ulozi je i najpoznatiji savremenoj publici.

Visoko šesto mesto kada su u pitanju timski uspesi zauzima Slater Martin, 178 centimetara visoki playmaker Minneapolis Lakersa i Saint Louis Hawksa. U eri George Mikana on je bio jedan od glavnih defanzivnih igrača tima, a u preteči tima iz Los Angelesa je uzeo četiri titule. Nakon rastanka sa Lakersima, odigrao je 13 mečeva za New York Knickse, da bi sezonu nastavio u Hawksima sa još jednim velikim centrom stare NBA, Bob Pettitom. Ta kombinacija je bila pun pogodak jer su u prvoj zajedničkoj sezoni igrali NBA finale, a već u sledećoj sezoni (1956/57) doneta je i jedina titula za ekipu Hawksa, koja je od 1969. premeštena u Atlantu. Njegov broj 22 “visi” na vrhu Staples Centra, no taj je broj povučen tek nakon karijere Elgina Baylora koji je ga je takođe nosio, ali u novom gradujLakersa, Los Angelesu. Prema rečima najvećeg playmakera stare NBA, Boba Cousyja, on mu je bio najveći problem od svih playmakera tog vremena jer mu njegov stil igre uopšte nije odgovarao. Stanovnik Kuće Slavnih je od 1982.godine, a ima i osam uzastopnih All-Star selekcija, dok je na mečevima Svih Zvezda nastupao ukupno 7 puta. Jedan je od samo trojice igrača Univesity of Texas čiji je broj povučen. Ostala dvojica su TJ Ford i sadašnji NBA superstar Kevin Durant.

Peto mesto zauzima najveća ofanzivna sila svih vremena Wilt Chamberlain. Čovek zbog koga je promenjen veliki broj pravila, ali i igrač kome nijedna promena pravila nije predstavljala problem da bude najefikasniji igrač lige. Njegovih 100 poena na utakmici protiv New York Knicksa 1962. godine ostaće neprevaziđen rezultat za sve buduće generacije NBA košarkaša, kao i prosek od 50.4 poena te sezone. Pored zaista i previše neverovatnih dostignuća, treba istaći i neverovatnih 48.5 minuta u proseku koje je igrao te iste sezone, iako meč u regularnom delu traje 48 minuta. Prosek skokova u karijeri mu je takođe nedostižnih 22.9 po meču, kao i čak 27.2 skoka u sezoni 1960/61, a u meču protiv Boston Celticsa je jednom prilikom imao čak 55 skokova. Pored skakačkih, imao je i brojne (mnogo poznatije) poenterske rekorde. Pored već spomenutih dostignuća, treba istaći da je u sezoni 1967/68 vezao 9 triple-double učinaka – nešto što još uvek nije dostignuto. U regularnoj sezoni nikada nije imao manje od 10 skokova, dok u playoff serijama nikada nije imao u proseku manje od 20 skokova!

Lista rekorda Wilta Chamberlaina je tolika da bi samo navođenje istih zahtevalo posebnu kolumnu.

Razlog zbog čega i timski nije više na lestvici stare NBA je taj što je igrao u vreme kada su Boston Celticsi imali veoma jak tim, i centra koji je mogao makar delimično da zaustavi Chamberlaina. Osvajač je dve NBA titule, jedne sa Philadelphija 76ersima i jedne sa LA Lakersima. U oba slučaja kada je njegova ekipa osvajala NBA titulu, njegova ekipa je obarala i rekord po broju pobeda u regularnoj sezoni! Sa 76ersima je u sezoni 1966/67 imao skor 68-13, dok je u LA Lakersima 1971/72 taj broj pobeda poboljšan za jednu (69-13). Interesantno zvuči da kada je uzeo svoju prvu titulu, Chamberlain i Sixersi su igrali protiv San Francisco Warriorsa, ekipom koja je do 1962. bila stacionirana baš u Philadelphiji i u kojoj je Wilt igrao do sezone 1964/65. U Kuću Slavnih primljen je 1979. godine, a njegov broj 13 je povučen u čak tri franšize po čemu je takođe rekorder (Golden State Warriorsi, Philadelphija 76ers i LA Lakers).

Visoko četvrto mesto rezervisano je za prvu veliku NBA zvezdu, George Mikana. Mikan je u NBA nastupao svega 5 i po godina, ali se u njegovoj karijeri mora računati i period pre zvaničnog rođenja NBA lige, kada je 1946.godine potpisao prvi ugovor sa ekipom Chicago Stags u NBL ligi i gde odmah osvaja titulu. Sledeće godine, posle dosta peripetija vezanih za vlasnika Stagsa, igrom slučaja završava u Minneapolisu i tu ponovo osvaja titulu u NBL. Pre sezone 1948/49 Lakersi odlučuju da pređu u potencijalno jaču ligu, BAA, koja je tada brojala osam klubova i tu ponovo uzimaju titulu, u mečevima protiv Washington Capitolsa koje je sa klupe predvodio tada još uvek ne tako popularni trener Red Auerbach. Nakon te sezone BAA i NBL se spajaju u jedinstvenu, NBA Ligu. Bez obzira na sve, Mikan je i dalje dominirao, a njegovi Lakersi ponovo postaju šampioni. A kakva je liga bila tada, možda najbolje govori podatak da je na terenu Mikan zaradio 10 polomljenih kostiju u toku karijere i 15 kopči! Zbog njega je (dok je još uvek igrao na koledžu DePaul) uvedeno pravilo goaltendinga (lopta u silaznoj putanji) koje do tada nije postojalo, jer je Mikan jednostavno stajao u reketu i onemogućavao svaki šut protivnika na koš! Pored ovog, promenjeno je još nekoliko pravila, ali treba istaći povećanje širine reketa i uvođenje pravila o dužini napada. To pravilo je, kasnije se ispostavilo, spasilo košarku, jer je na jednom meču Lakersa i Detroita rezultat bio 18:19 i ta utakmica je zapamćena kao meč sa najmanje poena u istoriji NBA lige. Kada se sabere sve, centar hrvatskih korena je za devet sezona bavljenjem košarkom osvojio sedam titula u različitim ligama. Bez obzira na “manjak” All-Star nastupa sa kojima smo ograničili pristup ovoj listi, Mikan je morao da dobije svoje mesto.

Treće mesto u kategoriji najuspešnijih timskih igrača koji su bili zvezde lige pripada niskom krilu Boston Celticsa Johnu Havliceku. Hondo, kako mu je nadimak, je bio prava noćna mora za protivnike. Izvanredna kombinacija brzine i visine činile su ga veoma teškim za čuvanje jer je bio suviše jak za bekove, a previše brz za krila. Iako za to zvanično nikada nije dobio potvrdu, ubedljivo je najbolji šesti igrač u istoriji NBA lige, a kako smo pisali u tekstu “Najbolji šesti igrač u istoriji NBA”, ako ova nagrada ikada dobije naziv prema nekom igraču, to može biti samo prema Havliceku. Iako je često ulazio sa klupe, u karijeri je igrao u proseku više od 36 minuta po utakmici. U NBA je proveo 16 godina kao član Boston Celticsa. Njegove brojke su i dalje toliko impozantne da i dalje ima najveći broj odigranih utakmica u istoriji Celticsa, a pored toga je visoko rangiran u velikom broju kategorija. Prvi je strelac, drugi asistent i peti skakač u prebogatoj istoriji Bostona! Veoma impresivno ako uz to dodamo i čak 8 titula šampiona NBA lige i 13 All-Star nastupa. U Hall of Fame je ušao 1984.godine, zajedno sa Sam Jonesom, dugogodišnjim saigračem iz Celticsa. Prema mnogim izborima, Havlicek je jedan od najboljih all-round igrača koje je liga ikada imala. On je povezao dve šampionske generacije Bostona – onu predvođenu Russellom i onu koju je predvodio on zajedno sa novim zvezdama Celticsa Dave Cowensom, Jo Jo Whitom i Paul Silasom. U toj ekipi je igrao zajedno sa plejadom kasnijih velikih NBA trenera, Donom Nelsonom, Paul Westphalom i Don Chaneyjem. Zanimljivo zvuči da su njegovo povlačenje 1978. i loša sezona bez playoffa te godine bili ključni za dolazak Larry Birda, koga su Celticsi draftovali upravo to leto. A kada smo kod drafta, Havlicek je izabran tek kao poslednji pik prve runde! Kakva greška klubova koji su ranije birali…

Drugo mesto na ovoj listi zaslužuje play Bostona iz najslavnijeg perioda ove ekipe, Bob Cousy. Play sa nadimkom Hoodini je bio zaista mađioničar sa loptom tog doba. Čak 8 puta uzastopno je predvodio ligu u asistencijama, a to je rekord koji je oborio tek John Stockton sa 9 uzastopnih sezona na vrhu u toj kategoriji. Kada je u Boston stigao trener Red Auerbach, doveden je i Cousy (nakon što je odbio da potpiše ugovor sa Blackhawksima koji su ga draftovali) i time je postavljen temelj ekipe koja će nešto kasnije dominirati godinama. Iako Cousyja često povezuju sa Russellom, on je u Boston stigao čak 6 godina ranije, od kojih je Boston takmičenje završavao tri puta u polufinalu i tri puta u finalu konferencije. Nakon dolaska Russella, u narednih sedam sezona svake godine igraju finale, a samo jednom nisu osvojili titulu! Za sve vreme njegovog igranja u Bostonu trener je bio Auerbach, a nadimak koji smo već spomenuli (Houdini), kao i Mr.Basketball dovoljno govori o tome kakav je igrač bio. Zanimljivo, jedan od njegovih nadimaka je bio i The Human Highlight Film, nadimak koji će kasnije biti mnogo popularniji kod Dominique Wilkinsa. Izabran je u svaku postavu najboljih NBA igrača svih vremena, kao samo jedan od četiri igrača koji su uspeli da se nađu u svakom izboru. U Hall of Fame je primljen 1971., iako je karijeru završio (zvanično) tek 6. januara 1970. godine u dresu Cincinatti Royalsa. Kao igrač je imao puno uspeha, ali je njegova možda jos veća uloga u tome što je organizovao igrače u prvi sindikat NBA igrača čiji je bio i predsednik.

Prvo mesto, potpuno očekivano zauzima još jedan Celtic, verovatno najbolji koji je ikada obukao ovaj dres. Bill Russell je apsolutno najbolji igrač stare NBA lige, kao i najtrofejniji igrač ikada sa ukupno 11 NBA titula iz 12 finala za ukupno 13 godina provedenih ovom takmičenju. Iako ofanzivno nikada nije bio prevelika sila (18.9 poena mu je najviši prosek), bio je stub odbrane i glavni igrač Celticsa. Prvi je Afroamerikanac sa statusom superzvezde, mada taj status nikada nije voleo. Jedan je od sedam igrača koji su uspeli da osvoje titule u NCAA, NBA I na Olimpijskim Igrama. Takođe, jedini je igrač u istoriji lige pored Magica Johnsona koji je uz sve ove titule dodao i dve titule u srednjoškolskoj konkurenciji. Puno je velikih stvari koje se vezuju za njegovo ime kao i pojedini rekordi. Prvi je Afroamerikanac koji je kao trener/igrač osvojio titulu u jednom od profesionalnih sportova u USA, kao i uopšte prvi Afroamerikanac koji je postao trener u nekom profesionalnom američkom sportu. Po najvećem pobedniku u istoriji NBA lige titula najboljeg igrača (MVP) finala od 2009. godine nosi naziv Trofej Bill Russella. Njegov broj 6 je povučen 1972. iz upotrebe u Celticsima, a od 1975. godine je i član Kuće Slavnih. Koliko je Russell veliki pobednik neka pokaže i podatak da je 11 puta bio suočen sa situacijom da se igra odlučujuća, peta ili sedma utakmica i u tim duelima ima savršen skor od 11-0, uz 18 poena i skoro 29.5 skokova po meču u tih 11 duela! Koliko mu je karijera sportiste bila savršena, toliko se u njegovom privatnom životu pojavljuje mnogo kontroverzi. Iako je za sebe tvrdio da je borac protiv rasizma, redovno je i sam svojim izjava I ponašanjem izazivao gnev javnosti, a bio je veoma neprijatan kako za medije, tako i za navijače. Međutim, kako su ga saigrači i trener Auerbach opisivali, bio je izuzetan sa ljudima sa kojima je delio svlačionicu.

Iako zvanična podela na staru i novu NBA nikada nije napravljena, u košarkaškim krugovima se ona upravo deli ovako kako smo joj i mi pristupili. A ako bi trebalo podeliti igrače prema uspehu u prvih 35 godina NBA, onda je ova lista najboljih deset igrača odličan pokazatelj u kom pravcu se razvijala NBA. Sa čak 4 centra na listi, jasno je da je fokus igre bio na visokim igračima koji igraju bliže košu. Od sredine osamdesetih, glavni igrači postaju momci na spoljnim pozicijama, što će biti predstavljeno na sledećoj listi najboljih igrača nove NBA. Svakako, ta će biti imena mnogo bliža mlađim poznavaocima košarke.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *