Najbolje od “nove” NBA lige

Dolazimo i do drugog dela našeg velikog istraživanja gde smo igrače uporedili isključivo prema uspesima koje su napravili sa ekipama za koje su nastupali. Ovaj put, to su igrači čija će imena mnogo više značiti ljubiteljima NBA lige, jer će „pod lupom“ biti period od sezone 1979/80 pa sve do današnjih dana. U slučaju da neko nije pročitao prethodni tekst (obavezno pogledati) period postojanja NBA lige smo podelili na dva dela – onaj od 1947. pa sve do sezone 1978/79 i taj period smo nazvali „stari“ NBA, i onaj od 1979/80 do danas.

Razloga je više za ovakvu podelu. NBA liga je dugo kuburila s novcem i s sponzorima, a u jednom periodu od 9 godina, koliko je trajala konkurentska ABA liga, NBA je bila prinuđena da se bori za primat. Bolja organizacija, veći i bogatiji gradovi su na kraju izdejstvovali pobedu nad atraktivnijom, ali slabije organizovanom ABA ligom. Ipak, neke stvari su vrlo brzo integrisane iz pobeđenog sustava. Pre svega, četiri kluba su „preživela“ gašenje (Denver Nuggets, San Antonio Spurs, Indiana Pacers i današnji Brooklyn Nets). Pored klubova i velikog broja igrača, preuzeto je i pravilo linije za tri poena, šarena lopta na All-Star vikendu, kao i brži način igranja košarke, onog koje je forsirao legendarni Doug Moe u Nuggetsima. Linija za tri poena nije odmah, ali je vremenom revolucionarno promenila košarku kao igru, kao i dva igrača koja su baš te godine stigla u NBA. Reč je, naravno, o Magicu Johnsonu i Larryju Birdu. Kvalitet je napokon bio koncentrisan na jednom mestu, u jednoj ligi, broj klubova se povećavao, a liga je potpunu afirmaciju dobila dolaskom Davida Sterna na čelo te organizacije 1984. godine. Tada je uveden i savremeni sistem doigravanja koji je ostao nepromenjen do sada. Jedina razlika u odnosu na sistem iz 1984. je taj što se od sezone 2002/03 i u prvom kolu playoffa igra na četiri pobede. Stern je doneo i niz drugih pravila što se tiče ponašanja, testova na drogu, salary cap i pre svega lutriju za draft, ali da se vratimo na prvobitnu temu.

Period od 1984. pa do 1999. se smatra „zlatnim“ periodom NBA lige. Jednostavno, u tih 15 sezona su najuspešniji klubovi u istoriji takmičenja (LA Lakers, Boston Celtics, Chicago Bulls, Detroit Pistons, San Antonio Spurs…) imali i najuspešnije vezane sezone u istoriji postojanja svojih klubova, makar se to ogledalo „samo“ u procentima pobeda u sezoni i playoffu. Na prvi pogled je možda teško poverovati, ali Celticsi, čija najslavnija era seže čak do pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, nije najuspešnija što se tiče procenata pobeda! U sezonama od 1984-86, Boston, predvođen Larry Birdom pravi najuspešniji trogodišnji niz u istoriji ovog kluba, krunisavši taj period sa dve titule. LA Lakersi imaju čak i bolje rezultate u periodu od 1985 do 1987 gde su takođe uzeli dve titule iz tri finala. Interesantno je da su Bullsi sa generacijom koja je je od 1991-93 terorisala ligu tada imali treći najuspešniji niz u istoriji, a taj period nije ni blizu tako uspešan kao kada je napravljen sledeći threepeat od 1996-98.

Pored svih ovih klupskih uspeha, dolazimo i do enormnog povećanja salary capa, skupih TV prenosa, kao i činjenice da je NBA postao svetski brend, što je još više uticalo na to da igrači postanu fenomenalno plaćeni, ali i da budu vrhunski profesionalci. Sada zvuči neverovatno da su do kraja sedamdesetih godina igrači često morali da rade i dodatne poslove tokom leta da bi mogli da imaju redovna primanja.

Ono što je poslednjih godina primetno je činjenica da se mnogo više pažnje obraća na ličnu statistiku a manje na uspeh kluba, zbog čega sada sledi i uvod u analizu timski najuspešnijih igrača „nove“ NBA lige. U obzir su, kao i za prethodnu listu, uzete samo najveće NBA zvezde novog perioda, a liniju smo „podvukli“ kod 7 All-Star selekcija. U novom periodu NBA bilo je do sada 46 igrača koji su uspeli da sedam puta budu nominovani za igranje ove prestižne utakmice, što je prilično veća brojka u odnosu na stari NBA. Logično, poboljšanjem uslova na svim nivoima, vrhunskim igračima se znatno produžavao radni vek, zbog čega je i mnogo veći broj popularnih (i vrhunskih) igrača u februaru redovno imalo zauzet vikend koji je ostatku lige slobodan. Ovi igrači su uzeti kao primer vođa svojih ekipa, glavnih igrača koji su vukli tim napred, zbog čega su stekli status legendi svojih franšiza i čija su imena poznata svim ljubiteljima košarke. Ne bi bilo fer preskočiti recimo Roberta Horryja, igrača koji nikada nije nastupao na All-Star utakmici ali koji je sa ekipama Houston Rocketsa, LA Lakersa i San Antonio Spursa uspeo da sakupi čak 7 NBA titula iz 7 finala! Takvu statistiku nema čak ni jedan Michael Jordan, koji je sa svojim Bullsima uspeo da uzme 6 titula iz 6 finala, ali koji je za razliku od Horryja, bio i najveća zvezda NBA lige. No vratimo se mi najvećim NBA zvezdama.

Da bi igrač mogao biti na ovoj listi, potrebno je pre svega da se nalazi u jednoj od pobedničkih ekipa iz novog perioda. Ono što je interesantno, iako nikada nisu osvojili NBA prsten, Karl Malone, krilni centar Utah Jazza i jedne sezone LA Lakersa, i John Stockton, njegov legendarni saigrač, su jedini koji mogu ući makar u istu rečenicu sa ostalim velikanima koje ćemo tek nabrajati. Spomenuti dvojac jednostavno nije imao sreće, jer dok su njih dvojica „sazrevali“, novi vlasnik tima Larry Miller nije dobro odreagovao u nekoliko situacija. Ako pored toga dodamo da je Utah Jazz (tada još uvek stacionirani u New Orleansu) ostala na volšeban način na draftovima bez Magica Johnsona i Mosesa Malonea, a da su sami „preskočili“ Dominique Wilkinsa u izboru, pravo je čudo kako su došli do Karla Malonea i John Stocktona. U tom periodu gde je trener bio Frank Layden nije se moglo dalje od drugog kruga playoffa. Dolazak legendarnog Jerry Sloana je uticao i na naglo povećanje apetita svih u Salt Lake Cityju, ali to je bio period kada su ligom vladali Chicago Bullsi i Houston Rocketsi uz još nekoliko sjajnih ekipa sa Zapada (Phoenix Suns, Portland Blazers, Seattle Supersonics).

Od igrača koji se neće naći na listi, ali koji se svakako moraju spomenuti su Robert Parish iz Boston Celticsa i James Worthy iz LA Lakersa. Obojica pripadaju onoj nezaboravnoj generaciji Bostona i Lakersa koji su tokom ’80-tih godina bili strah i trepet u celoj ligi. Robert Parish je predstavljao neprelazan bedem pod svojim košem, a pored toga je bio izuzetno efikasnan, sa potpuno drugačijim stilom igre od većine NBA centara tog doba. Bio je poznat po svom skok šutu, kao i mogućnošću da bude prvi igrač u kontranapadu. Parish je nakon četiri godine u Warriorsima i čak 14 u Celticsima preuzeo mentorsku ulogu u Charlotte Hornetsima Alonzo Mourningu, a zatim je otišao u Chicago Bullse. Tamo se u minornoj ulozi oprostio od aktivnog igranja sa šampionskom titulom, kao najstariji igrač u istoriji lige koji je osvojio NBA naslov.

James Worthy je krilo kakvo je baš nedostajalo ionako sjajnoj ekipi LA Lakersa da postane ono što je danas – sinonim za NBA ligu! Kuriozitet je da su Lakersi, putem ranije obavljenih trejdova sa ekipom Cleveland Cavaliersa, bili prva i do sada jedina šampionska ekipa koja je dobila priliku da bira prva na draftu! Worthy je tako nakon šampionske titule koje je ranije uzeo sa North Carolinom (gde je igrao sa Sam Perkinsom i Michael Jordanom) odmah došao u situaciju da igra i važnu ulogu u NBA! Još jedna zanimljiva činjenica vezana je za Worthyja – kada je kao rookie došao u ligu, menadžer je izdejstvovao veću platu od Kareem Abdul Jabbara, njegovog saigrača i šestostrukog MVP-a! Nešto što je sada nezamislivo i pravno nemoguće zbog raznih regulativa. Worthy je svih 12 NBA sezona proveo u Lakersima, uzevši 3 NBA titule.

Nepravedno bi bilo preskočiti i jednog od najvećih NBA igrača ikada, a svakako najveću inspiraciju za igrače čija je generacija kasnije bila možda i najbolja u istoriji NBA. Svakako, reč je o Julius Ervingu, popularnom Dr J.-u koji je svoje prve profesionalne godine proveo u ABA ligi gde je osvojio dve šampionske i tri MVP titule i koji je jedini igrač u istoriji lige koji ima MVP titule u obe konkurencije. Takođe je tek jedan od dva igrača (drugi je Bob Pettit) koji je u svakoj sezoni u svojoj karijeri bio izabran i pri tome i igrao na All-Star utakmici! Pet puta je bio All-Star u ABA ligi, dok je u NBA prikupio 11 All-Star utakmica. Da se računaju uspesi i u ABA ligi, za Erviga bi svakako bilo mesta i za Top 10 igrača. Bio je sinonim za sve ono zbog čega je danas NBA to što jeste – brz, skočan, igrač koji je mogao da zakuca bilo kom igraču u lice ili napravi neki neverovatan potez koji bi se kasnije dugo vrteo na TV špicama.

Iz novije generacije igrača tu se svakako izdvaja jedno ime, a to je Dwayne Wade, igrač koga ćemo kada (uskoro) završi karijeru najviše pamtiti kao beka šutera Miami Heata. Wade, kome je mesto u Hall of Fame odavno zagarantovano i kome će Miami sigurno povući dres sa brojem tri, jedan je od sigurno Top 5 šutera koje je liga ikada imala. Jedno vreme saigrač sa Shaquille O’Nealom, zatim sa Chris Boschom i LeBron Jamesom, sa kojim i dalje deli svlačionicu, trostruki je osvajač NBA prstena i jedan od najboljih igrača novog milenijuma. U smiraj karijere, po prvi put kao rezervni igrač, možda i poslednji put vodi bitku pod koševima u ekipi kojoj se predviđa NBA finale. Kako god da bilo, Wade već ima zagarantovano mesto među legendama ove igre.

Spominjanjem nekolicine košarkaških veličina samo pokušavamo da dočaramo koliko je zapravo bilo teško napraviti spisak koji sledi. Treba imati u vidu da je ova lista aktivna, i da su pomeranja u toku karijera nekog igrača moguća. Takođe treba izdvojiti lični i timski uspeh, zbog koga će, možda i neočekivano, neki igrači biti nižeplasirani od očekivanog. Počnimo redom.

10. Kobe Bryant

Možda i najbolji igrač u istoriji LA Lakersa, a koji je došao u Los Angeles kao zamena za tada već dosta poznatog Vlade Divca. Tada je to bio dosta rizičan potez GM-a Lakersa, Jerry Westa, ali i jedan od onih poteza gde se videla njegova genijalnost. Kobe je sa Lakersima osvojio je 5 titula šampiona i bio učesnik u još 2 finala lige. Ono zbog čega Kobe nije više plasiran na ovoj listi je činjenica da su Lakersi otišli u sunovrat poslednje tri godine njegove karijere, kao da je i posle odlaska O’Neala iz Lakersa bilo turbulentnih sezona. Ipak, Bryantu niko ne može oduzeti titulu najboljeg igrača lige iz 2008.  godine, kao i čuvenu partiju protiv Toronto Raptorsa kada je postigao 81 poen, što je drugi najbolji šuterski učinak u istoriji lige. Kobe je bio i izuzetan defanzivac sa čak 12 izbora u najbolje odbrambene timove lige. Takođe je bio poznat kao igrač koji je voleo loptu jako često da drži u svom posedu, ali i kao igrač koji je sa loptom svaki put bio veoma opasan. Preko 33.000 poena u toku karijere to i potvrđuje, kao i status najboljeg beka šutera svih vremena posle Michael Jordana. Sa čak 18 All-Star selekcija (i 15 nastupa) zauzima drugo mesto u istoriji po tom segmentu.

9. Michael Jordan

Najbolji igrač svih vremena se dosta mučio sa prolaskom prve runde na početku karijere. Jordan je poznat i po tome da sem Scottie Pippena nikada u timu nije imao aktivnog All-Star igrača, što može da posluži kao argument za slabije partije njegove ekipe u prvih nekoliko godina karijere. Dolaskom već spomenutog Pippena, kao i Horace Granta, kockice su se složile čim je za glavnog stratega Bullsa postavljen Phil Jackson. Nakon toga, Jordanovi Bullsi postaju gotovo nepobedivi (Unstopp-a-Bulls), a popularni MJ dobija status koji ima do današnjih dana. Poslednje dve sezone u slabim Wizardsima i nepojavljivanje u playoffu su malo pokvarila sliku o celoj karijeri, ali ne previše. A sa koliko bi se titula Jordan povukao da je prihvatio poziv svog bišeg trenera Jacksona da mu se nakon povratka iz penzije priključi u Lakersima, ostaje samo da razmisli. Svejedno, MJ je i dalje vlasnik šest šampionskih i pet MVP titula, a ima i status najstarijeg MVP-a lige. Bio je i kompletan igrač sa ukupno devet selekcija u najboljim defanzivnim timovima lige. Pored toga drži i dalje aktuelni rekord od 69 poena u playoffu koje je postigao nakon tri produžetka u duelu sa najboljom ekipom Boston Celticsa u istoriji. Jordan drži još mnogo rekorda, verovatno nenadmašan je onaj od 10 titula najboljeg strelca lige, kao i prosek od 30.1 poen u toku sezone i 33.4 poena u doigravanju. Jednostavno, mašina za poentiranje.

8. Shaquille O’Neal

Verovatno najdominantniji igrač u reketu nakon Wilt Chamberlaina. Shaq je već od dolaska u ligu bio čudo od igrača, a pored Darryla Dawkinsa je sigurno jedini igrač koji je u toku karijere imao više slomljenih tabli nego pogođenih trojki (jedna trojka i dve slomljene table, dok je Dawkins imao po dve slomljene table i pogođene trojke).  Iako nikada nije odigrao sve sezonske utakmice u jednoj godini, i često bio povređivan, uspeo je da sakupi 1.207 mečeva u ligi i 216 u playoffu. A tu je bio zaista brutalan sa 24.3 poena i 11.6 skokova u proseku, a koliko je bio bitan pokazuju i tri MVP naslova u velikim finalima. Vlasnik je četiri šampionska prstena iz šest finala sa tri ekipe (LA Lakersi, Miami Heat i Orlando Magic) i prema priznanju GM-a Pata Rileya, on je najveći pogodak od svih igrača koje je doveo u Miami, a podsećanja radi, jedan od izuzetnih poteza bivšeg trenera Lakersa je bilo i dovođenje LeBron Jamesa – kome je Shaq bio i saigrač u Clevelandu jedne sezone. I jedan od poslednjih zaista velikih centara pre nego što se fokus prebacio na niže igrače.

7. Kevin McHale

Mnogi mlađi poznavaoci košarke će se verovatno pitati ko je McHale? A u pitanju je zasigurno najbolji krilni centar u istoriji lige do pojave veličina poput Barkleyja, Karl Malonea i kasnije Garnetta, Nowitzkog i Duncana. Ono što McHalea izdvaja od nabrojanih igrača (sem Tima Duncana) je što u svom vlasništvu ima tri NBA prstena i što je sa njim na parketu Boston imao 69.41% pobeda, što je jedan od najboljih procenata pobeda u istoriji NBA lige! McHale je mogao da čuva i brza, niska krila, kao i da se gura u reketu, što ga je činilo idealnim partnerom na krilnoj poziciji sa Larryjem Birdom. Iako je skoro 60% mečeva u karijeri počeo kao rezervni igrač, nije mu smetalo da odigra oko 31 minut po utakmici i da dva puta bude odabaran za najboljeg šestog čoveka. U playoff utakmicama je igrao i više i bio još produktivniji. Pored toga je šest puta izabran u jedan od dva najbolja defanzivna tima lige. Prosek od svega 1.7 asistencija po utakmici je uzrokovalo da mu bivši saigrač, a sadašnji GM Bostona Danny Ainge da nadimak Black Hole (Crna Rupa) koji ga je pratio do kraja igračkih dana.

6. LeBron James

I dalje aktivni James zauzima visoko šesto mesto u ovoj konkurenciji, a kako stvari stoje, od Jamesa možemo očekivati još mnogo toga jer i sada, u svojoj 15. NBA sezoni igra na MVP nivou. Igrač koji je igrao u 8 NBA finala bi do kraja karijere mogao doći i blizu vrha ove liste samo kada bi imao bolji rezultat u njima (tri titule i pet poraza). LeBron je izuzetan spoj atletskih i košarkaških sposobnosti, dovoljno snažan da uđe u duel sa bilo kim, ali i dalje dovoljno brz da pravi probleme i mnogo nižim igračima. Sa 33 godine u nogama i svega jednom titulom najboljeg strelca lige, svojom dugovečnošću bi mogao da dođe i do titule najboljeg strelca u istoriji NBA, a već sada je jedini u Top 12 svih vremena po broju poena i asistencija. Ako nastavi ovim ritmom, mogao bi biti i i jedini u istoriji NBA koji je u Top 30 u tri glavne statističke kolone (poeni, skokovi i asistencije). Ono što LBJ-a izdvaja od ostalih igrača u ligi je mogućnost da gotovo sam odigra protiv bilo koje ekipe i odvede svoj tim do finala, kao i činjenica da i sa 33 godine radi na svom unapređenju igre. Šest puta je izabran u neku od defanzivnih postava lige, a u februaru možemo očekivati i da se po 14. put pojavi na All-Star manifestaciji što je do sada uspelo samo osmorici igrača u istoriji NBA.

5. Scottie Pippen

Koliko god to zvučalo neverovatno, Pippen je imao uspešniju NBA karijeru od svog nekadašnjeg saigrača Jordana – makar timski. Pitate se kako je to moguće? Jednostavno, sedmostruki All-Star je došao u ligu tri godine nakon Jordana i time je preskočio „mučenje“ Bullsa u prvim kolima playoffa. Nakon fenomenalnih godina u Bullsima, usledile su sasvim solidne godine u Houston Rocketsima i Portland Blazersima sa kojima je 2000. godine igrao i finale Zapadne Konferencije. Zanimljivo, i tamo je bio „drugi igrač“, jer je Houstonu glavni bio Hakeem Olajuwon, dok su u Portlandu ispred njega bili Rasheed Wallace i Damon Stoudamire. Povukao se u svojim Bullsima nakon svega 23 odigrane utakmice usezoni 2003/04. Vlasnik je 6 NBA titula u saradnji sa Michael Jordanom ,a pored 7 All-NBA selekcija, čak 10 puta je bio član jedne od dve najbolje defanzivne postave u ligi. Kompletan igrač i idealna „druga violina“ sa veoma raznovrsnom igrom na oba dela terena.

4. Larry Bird

Do pojave LeBron Jamesa, ubedljivo najbolje nisko krilo svih vremena. Rođeni lider i pobednik, što dokazuju tri šampionska prstena iz pet finala, i drugi najbolji procenat pobeda u istoriji NBA lige u konkurenciji najboljih igrača. Bird je bio i ostao sinonim za „ponos Kelta“, vođa najbolje generacije iz  prebogate istorije Celticsa, i verovatno, gledajući individualne karakteristike, i najbolji igrač ovog tima u istoriji. Povrede su učinile da karijera najboljeg belog igrača ikada bude kraća od očekivanog, ali to uopšte  ne umanjuje njegov uspeh. A koliko je svestran bio, neka pokažu brojke od oko 24 poena, 10 skokova i 6.5 asistencija uz 1.8 ukradenu loptu kroz 164 playoff duela. Za All-Star utakmice je biran 12 puta, ali se pojavio na 10 duela zbog povreda. Da se on pitao, verovatno bi preskočio još neki duel, jer je prema sopstvenom priznanju, mrzeo te mečeve bez takmičarskog značaja, što još više govori o njegovom takmičarskom duhu.

3. Tim Duncan

Duncan je jedan od onih igrača koji će vas oduševiti svojom – jednostavnošću. On je bio antiheroj prema sadašnjim merilima igre. Bez suvišnih poteza, Duncan je situacije rešavao onako kako to treneri najviše vole – bez komplikacija. Kao takav se idealno uklopio u sitem trenerskog maga Gregga Popovicha, i na taj način je osvojio pet titula. Koliko su Spursi verovali u njega najbolje govori podatak da je Boston želeo da da svoj treći (Chauncey Billups) i šesti pik (Ron Mercer) sa tog drafta u zamenu za Duncana, ali da su Supursi glatko odbili ponudu. 15 puta je bio All-Star, 15 puta je biran u All-NBA i All-Defensive tim, kao niko u istoriji Lige. Dvostruki je MVP, ali i jedan od onih igrača kojima nijedna individualna nagrada nije bila bitnija od onih timskih. Ono po čemu je takođe jedinstven je i to da Spursi, tokom njegove karijere nikada nisu imali ispod 60% pobeda u regularnoj sezoni, a on sam je tek jedan od četiri igrača u istoriji NBA koji je imao preko 71% dobijenu utakmicu u karijeri.

2. Kareem Abdul Jabbar

Igrač koji je u ligu ušao kao Lewis Alcindor je „povezao“ dva NBA perioda jer je deset sezona proveo u „staroj“ NBA i još toliko u „novoj“ (period od 1980. do današnjih dana). Jabbar je na univerzitetu UCLA bio toliko dominantan da je NCAA zabranila zakucavanja da bi nekako smanjila njegovu dominaciju na koledž košarci. A po mnogim izborima je i najbolji igrač koji je ikada igrao univerzitetsku košarku jer je za četiri godine na UCLA uzeo tri titule šampiona. I tri puta je bio najbolji igrač! Nakon dolaska u NBA nastavio je da dominira i u „velikoj“ ligi u ekipi Milwaukee Bucksa. U svojoj rookie sezoni je imao proseke od 28.8 poena i 14.5 skokova po meču i veliko je pitanje zašto je bio tek treći u izboru za MVP lige jer je u direktnim duelima sa tadašnjim MVP-jem Willis Reedom iz New York Knicksa bio dominantniji. Ipak, u to doba su igrači sami između sebe birali najboljeg, a Reed je u tom momentu bio šestostruki All-Star i velika zvezda. Ipak, sve se to vratilo već sledeće sezone kada je bio ubedljivi MVP i šampion sa Bucksima, a MVP naslov je uzeo i u svojoj trećoj sezoni. Ukupno je tri puta bio MVP u svojih prvih pet godina među profesionalcima, kao niko pre ni posle toga. Osvajač je šest titula šampiona i rekordnih šest MVP titula. Najbolji je strelac NBA lige u istoriji sa 38.387 poena, iako je samo dva puta bio najbolji strelac u sezoni. Treći je skakač i treći bloker u istoriji NBA. U čak 1.560 NBA (drugi u istoriji) nastupa držao je prosek od 24.6 poena i 11.2 skokova, a kada na to dodamo i 11 izbora u jednu od dve najbolje defanzivne petorke, dolazimo do zaključka zbog čega se Jabbar smatra najboljim centrom svih vremena. Nastupao je na All-Star utakmicama 18 puta, dok je 19 puta selektiran i u obe kategorije je najbolji u istoriji lige. NBA karijeru je završio 1989. „čišćenjem“ u finalu od strane Detroit Pistonsa u svojoj 41. godini.

  1. Magic Johnson

Igrač čiji nadimak u stvari govori sve! Čovek koji je osvojio državno prvenstvo u srednjoj školi, na fakultetu, u NBA i konačno, na Olimpijskim Igrama nastupajući za originalni Dream Team u Barceloni 1992. godine. Magic je igrač sa najvišim procentom pobeda u istoriji NBA Lige, čak 73.95%, što bi, preneto na 82 utakmice NBA sezone značilo da je Magic svake godine u proseku sa Lakersima imao neverovatne 60.64 pobede! Osvojio je pet titula iz devet NBA finala, i zajedno sa već spomenutim Jamesom Worthyjem i Kareem Abdul Jabbarom ispisao najslavnije stranice u istoriji ne samo Lakersa već i celokupne istorije NBA lige. Čuveni Showtime Lakersa je trajao celu deceniju, a interesantno je da sa Lakersi na čelu sa Magicom po jedanput ispadali u svakoj rundi playoffa, a da su igrali čak 9 finala za 12 godina! Pored toga, Lakersi su bili devet puta vezano prvi na kraju regularnog dela u Zapadnoj konferenciji, a deset puta ukupno u toku Magicove karijere. U istoriji NBA samo su Boston Celticsi u drugoj polovini 50-ih i u prvoj polovini 60-ih godina takođe imali devet vezanih sezona kao prvi u svojoj konferenciji, ali to je bilo vreme kada je cela Liga brojala svega osam do devet klubova. Nenadmašan u ulozi playmakera, igrač koji je sa svojih 206cm bio nerešiva enigma za sve NBA trenere. Verovatno najsvestraniji igrač koji se ikada pojavio na NBA parketima sa 19.5 poena, 12.3 asistencija i 7.7 skokova u proseku u 190 playoff duela. Trostruki je MVP lige kao i trostruki MVP finala. Igrač čiju je karijeru jako teško dostići.

Ono što izdvaja period od uvođenja linije za tri poena od ranijih godina je i to da su upravo u tom periodu najbolji klubovi svih vremena, koji su osvajali i najveći broj titula, postizali i najbolje rezultate, makar kada bi se to gledalo procentualno po pobedama. Kao što smo već spomenuli, trenutno aktuelna generacija Golden State Warriorsa ima najbolji trogodišnji i četvorogodišnji procenat pobeda u istoriji NBA i o njima će tek biti reči u narednom periodu. Jordanov i Pippenov Chicago je u dva navrata vezivao po tri titule sa neverovatnom dominacijom, dok je era Celticsa i Lakersa ’80-tih priča za sebe. Takođe, tu treba dodati i najbolje sezone u istoriji Detroit Pistonsa i Houston Rocketsa, koju može opasno da ugrozi sadašnja generacija na čelu sa James Hardenom i Chris Paulom. Ekipa Cleveland Cavaliersa koju predvodi LeBron James trenutno ispisuje najsjanije stranice ovog tima u istoriji.

Možda to sada ne deluje tako, ali mi i u ovom momentu prisustvujemo ispisivanju istorije. A koliko igrača će se možda naći na ovoj listi za koju godinu, ne treba da nas brine. Uživajmo u bravurama sadašnjih majstora ove divne igre!

Autor: Srđan Nikolić