Jesu li ovogodišnje NBA nagrade – zaslužene?

Odrađena je prva ceremonija na kojoj su se NBA nagrade uručivale u novom formatu – na velikoj gala-večeri okupila se krema najjače košarkaške lige. Nagrade su, kao i uvek, stvar ukusa i teško je sve zadovoljiti, ali upravo zato ćemo sebi dati za pravo da damo neki i komentar za svako od glavnih priznanja.

MVP sezone: Russell Westbrook (Oklahoma City Thunder)

Najvažniju individualnu nagradu odneo je čovek bez koga bi ekipa Oklahome gotovo sigurno birala prva na draftu. Zahvaljući pre svega njemu i njegova 42 triple-double učinka u toku sezone, ekipa Thundera je stigla na šesto mesto Zapada. Ukupno, Oklahoma je ostvarila 47 pobeda za tek 10. mesto u ligi i po tom pitanju izbor Westbrooka za najboljeg igrača lige je umnogome specifičan. Naime, jedino je ekipa Mosesa Malonea (Houston Rockets) iz 1982. godine imala manji broj pobeda (46) kada je ovaj igrač postao MVP. U ranijim tekstovima na Aktualcu ste imali prilike da čitate, ali ću podsetiti da su zaključno sa sezonom 1980/81 sami igrači između sebe birali MVP-a. Kao što se da primetiti, već od sledeće sezone izbor najboljeg igrača je bio predmet nedoumica. Kako smo već rekli, Westbrookova Oklahoma je bila ukupno deseta, čime je najniže plasirana ekipa lige koja ima aktuelnog MVP igrača. Pre toga je najniže plasirana bila ekipa Houston Rocketsa (deveta zbirno). Kao i Westbrookova Oklahoma, tako je i Maloneov Houston ispao u prvoj rundi doigravanja. Ovo je ujedno i tek treći put u istoriji lige da je za MVP-a izabran igrač čiji tim nije među prva dva u konferenciji na kraju sezone. Treći igrač je Michael Jordan, koji je za MVP-a izabran 1988., kada su Chicago Bullsi sa 50 pobeda bili tek sedmi ukupno.

Ono što će ostati upamćeno je ipak neverovatna individualna statistika koja kaže da je Russell Westbrook imao prosek od 31.6 poena, 10.7 skokova i 10.4 asistencije. Zaista impresivno. Predvodio je ligu po broju poena, ubačaja i promašaja. Bio je deseti skakač lige i treći asistent, ali i drugi po broju izgubljenih lopti.

Njemu su konkurenti bili James Harden i Kawhi Leonard koji je na kraju ispao, uslovno rečeno, najveći gubitnik u izboru ove sezone jer nije bio izabran ni za MVP-a niti za DPOY igrača. Ipak, verujem da igrače koje trenira Gregg Popovich, koji je takođe “izvisio” za nagradu, ovakve stvari uopšte ne dodiruju.

James Harden je jedini u playoffu imao priliku da igra protiv oba MVP kandidata. Može se reći da je individualno nadigran od obojice, mada je Houston sa ubedljivih 4-1 u seriji prošao Oklahomu u kojoj je Westbrook bio glavni faktor u skoro 47% akcija svog tima. Hardenovi minusi su i najveći broj izgubljenih lopti u sezoni i istoriji NBA lige (464). Ako mu je za utehu, Westbrook je ove sezone bio drugi po broju izgubljenih lopti u ovoj sezoni, kao i u istoriji lige. Interesantno je da je Harden bio prvi asistent i drugi strelac, a Westbrook je prvi strelac i drugi asistent lige.

U celoj priči Kawhi Leonard gotovo da nije ozbiljno razmatran, iako je vodio ekipu koja je u procesu rebuildinga imala čak 61 pobedu i drugu poziciju u jačoj, Zapadnoj konferenciji. Kompletan igrač sa obe strane terena, jedan od retkih koji ima više ukradenih lopti nego faulova. Takođe, pored najviše pobeda u odnosu na ostala dva konkurenta u toku sezone, najdalje je i stigao, pri tome eliminisavši Houston Jamesa Hardena. Na njegovu žalost, to nije bilo dovoljno za ovu prestižnu nagradu.

Kada se sve sabere i oduzme, sva tri igrača verovanto ne bi stigla do ove nagrade da je Kevin Durant, od ove sezone “omraženi dečko” NBA lige, bio zdrav tokom cele sezone. Kako se nagrada dodeljivala nakon završenog doigravanja, vrlo verovatno ne bi imao pravog konkurenta za ovu nagradu –  i pored toga što se ona dodeljuje za uspehe u toku regularnog dela sezone.

Odbrambreni igrač godine : Draymond Green (Golden State Warriors)

Nekako i najlogičniji izbor. Green je već godinama “motor” svoje ekipe, igrač od koga započinju sve defanzivne postavke, komandant svima u odbrani svog koša. Sve ono što Durant i Curry rade u napadu, Green radi u odbrani. Igrač pored koga je i Durant postao mnogo bolji defanzivac i koji je u stanju da pokrije svih pet pozicija u jednom napadu, što je dokazivao nebrojeno puta u toku sezone. Najbolji kradljivac i 14. bloker u ligi je i najbolji primer kako statistika ne može da pokaže važnost Greena za celokupnu mašineriju tima iz Oaklanda.

Pored Greena, trebalo bi spomenuti i Rudyja Goberta i Kawhija Leonarda. Iako su obojica odlični defanzivci, možda je ipak bilo za očekivati da tu nagradu ponese igrač šampionske ekipe. Gobert je bio i prvi bloker lige i stub Utah Jazza. Bez njega u postavi Jazzeri su izgubili sve tri utakmice u kojima nije nastupio, što dovoljno govori koliko je on važan za odbranu Utaha. Kawhi Leonard je već godinama poznat kao vrhunski defanzivac koji je taj laureat držao u poslednje dve godine. Do sada je jedino još uvek aktivni Dwight Howard tri puta vezano bio najbolji defanzivac godine i osvajač nagrade koja je utvrđena tek 1983. godine, a tako će ostati i nadalje.

Iako je teško za poverovati da se oko neke odluke svi mogu složiti, deluje da liga i glasači kod ove NBA nagrade nisu pogrešili.

Trener godine – Mike D’Antoni (Houston Rockets)

Trener koji je u izboru završio ispred Gregga Popovicha i Erika Spoelstre koji su svoje timove vodili odlično u fazi rebuildinga. Mike D’Antoni je sa ekipom Houstona imao 55 pobeda ove sezone, ukupno 14 više nego što su njegovi prethodnici imali prethodne sezone, forsirajući svoj čuveni run & gun stil igre. Prošle godine je Houston lagano ispao u prvoj rundi playoffa od Golden Statea, a ove je ispao u konferencijskom polufinalu od San Antonio Spursa. Koliko je igra Rocketsa napredovala, govori i fantastična sezona Jamesa Hardena koji je završio kao drugi u izboru za MVP igrača godine, kao i čak dva od tri najbolja igrača u izboru za najboljeg šestog čoveka.

Pomalo ostaje žal što ovu nagradu nije poneo legendarni trener San Antonio Spursa Gregg Popovich jer je nakon penzionisanja glavnog igrača franšize Tima Duncana i odlaskom Borisa Diawa i Davida Westa, kao i zbog smanjene uloge Tonyja Parkera i Manua Ginobilija bilo za očekivati da će popularna franšiza krenuti nizbrdo. Ne samo da se to nije dogodilo, nego su Spursi imali čak i više uspeha nego prethodne godine. Ovu sezonu završili su u finalu Zapada, a prethodne su takmičenje završili u polufinalu konferencije.

Trener Spoelstra je tokom leta ostao bez skoro kompletne prve postave. Tim su napustili Dwayne Wade, Joe Johnson, Luol Deng i Gerald Green, a Chris Bosh je zbog bolesti morao da prekine karijeru. Ipak, to nije zaustavilo trenera Spoelstru. Iako su u prvoj polovini sezone imali samo 13 pobeda, drugi deo sezone je bio furiozan i godina je završena sa 41 pobedom i samo zbog slabijeg učinka protiv Chicaga Heat nije ušao u drugi dio sezone.

Iako je i Steve Kerr, trener šampionske ekipe Golden Statea krajem sezone javno govorio da je vreme da Mike D’Antoni dobije ovu nagradu, pitanje je koliko je ona otišla u prave ruke. Ekipa Houstona jeste napravila veliki iskorak u odnosu na prethodnu sezonu, ali je u direktnom duelu sa Spursima bilo očigledno da igra sa svega sedam igrača u rotaciji ne može dugo da traje, naročito ne protiv sistema kakav gaji stari trenerski vuk Greg Popovich. U međusobnim duelima u toku sezone Spursi su imali 3 pobede uz jedan poraz, sve u neizvesnim završnicama, gde se i najbolje vidi koliko je trener sposoban da odreaguje u datoj situaciji. U tim situacijama Popovich je bio bolji. Takođe, Popovich je u međusobnim duelima sa Spoelstrom i Miami Heatom odneo obe pobede u toku sezone, dok je Miami oba puta pobedio Houston. Dakle, u šest mečeva protiv svojih najvećih rivala sa klupe, D’Antoni je dobio samo jedan meč, što je još jedan jasan pokazatelj koliko je trostruki osvajač ove nagrade, Gregg Popovich, zapravo oštećen. Ono što je zanimljivo je da nijedan trener u istoriji NBA lige nikada nije uspeo da osvoji četiri puta ovu nagradu, a ako je neki trener to svakako zaslužio, to je onda legendarni trener Spursa.

Najbolji šesti igrač – Eric Gordon (Houston Rockets)

Pozicija koju je “izmislio” čuveni trener Bostona Red Auerbach, a koju je najviše proslavio njegov pulen John Havlicek, i nagrada o kojoj smo već pisali, ove godine je pripala Ericu Gordonu. Sa 31 minutom po meču je bio treći najiskorišćeniji igrač Rocketsa ove sezone, odmah iza Jamesa Hardena i Trevora Arize. Odlično se uklopio u šutersku filozofiju igre Houstona i postizao je 16 poena uz 46.8% šuta za dva poena i 37.2% šuta za tri, ali, istina, i dosta slabiju odbranu. Konkurencija za ovu nagradu su mu bili glavni igrač sa klupe šampiona Andre Igoudala kao i saigrač Lou Williams.

I ovde ima dosta nedoumica. Lou Williams je, kao član LA Lakersa, bio više nego odličan. Kada se sagleda čitava sezona, Williams i Gordon su igrajući na istim pozicijama relativno laki za poređenje. A u takvom poređenju lako je uočiti da je Williams bio mnogo više eksploatisan u fazi napada u odnosu na Gordona u obe ekipe, čak i kao član Rocketsa, kao i da ima bolji procenat šuta i veći prosek poena kao i ofanzivni i defanzivni rejting. Uz to je imao i više skokova i asistencija, tako da je ovaj izbor dosta problematičan. U doigravanju statistički je bio tek nešto slabiji od Gordona, ali za skoro 8 minuta manje provedenog vremena na parketu.

Zbog toga se no ovde ne slažem oko dobitnika NBA nagrade. Lou Williams je odigrao ove godine 58 mečeva u dresu LA Lakersa na način na koji malo koji starter igra. Odlaskom u Rocketse postao je “sedmi igrač” u rotaciji ovog tima, ali se i tu vrlo brzo snašao i odigrao nekoliko odličnih mečeva kao kada je postigao 31 poen protiv Oklahome, uz čak 7 trojki iz 8 pokušaja, ili kada je protiv “svojih” LA Lakersa postigao 30 poena uz ponovo 7 trojki za najveću pobedu Houstona ove sezone od 39 poena razlike. Takođe je i u doigravanju, kao sedmi igrač u rotaciji svog tima, pokazao mnogo više nego Gordon koji je, već smo napomenuli, bio treći po minutaži u svom timu. Pored toga, Lou Williams je kompletniji igrač kome pored šuta nije stran ni ulazak pod koš iz prodora, dok se Gordon najčešće zadovoljavao šuterskom pozicijom spolja.

Sveukupno gledano, još jedan jako problematičan izbor.

Najbolji rookie sezone – Malcolm Brogdon (Milwaukee Bucks)

Nagrada o kojoj se najviše govori i gde stoji najveći broj znakova pitanja. S razlogom.

Jedna od dve nagrade koje su pripale igračima trenera Jasona Kidda otišla je u ruke Malcolma Brogdona. Brogdon je u ligu stigao kao 36. pick, a startovao je u tek 28 mečeva u sezoni. Za nešto više od 26 minuta po meču postigao je 10.2 poena i 4.2 asistencija sa pozicije beka šutera, uz 45.7% šuta iz igre. I to je ono što govore brojke, tj. individualna statistika. Pored toga, ekipa Bucksa je imala 9 pobeda više nego prethodne sezone, a doigravanje su završili porazom od Toronto Raptorsa. U toj seriji Brogdon je igrao još i više nego u sezoni (preko 30 minuta), ali je sa 9 poena i 4.3 skoka bio samo solidni epizodista. Bez nagrade je ostao tandem Philadelphije Joel Embiid i (pre svega) Dario Šarić, koji je do skoro figurirao kao najveći favorit za osvajanje ove nagrade.

Interesantno je da je najbolji period igre Brogdona bio sredinom sezone kada je vezao 10 mečeva sa dvocifrenim učinkom poena, a uspeo je da napravi i jedan triple-double. Sa njim u postavi Bucksi imaju pozitivan skor 38-37, a zanimljivo je da nije igrao u čak 5 od poslednjih 7 mečeva Bucksa u sezoni. U savremenoj NBA ligi, koju računamo od perioda kada je uvedena linija za tri poena i kada je došao David Stern (1980-84), najniži pick koji je uspeo da postane ROY je Marc Jackson, drugi asistent u istoriji NBA lige koga su tada birali New York Knicksi. Gledajući celokupnu istoriju lige, samo su dva igrača uspela da kao nižeplasirani od Brogdona dođu do ove nagrade (1952. Monk Meineke i 1958. Woody Sauldsberry), ali to je bio period “praistorije” ovog takmičenja, kada je ono brojalo samo osam do deset klubova. Pored toga, gledajući period od 1953., samo je već spomenuti Monk Meineke imao niži prosek poena od Brogdona, ali u periodu kada nije postojao sat za merenje dužine napada – taj sat je uveden tek dve godine kasnije. Takođe, samo dva rookie igrača u istoriji NBA lige koji su izabrani za najboljeg novajliju su imali niži prosek skokova od beka Bucksa – Phil Ford 1979. je imao samo 2.3 skoka, dok je Ernie DiGregorio hvatao 2.7 lopti po meču. Da li treba napomenuti da su oba igrača playmakeri visoki 180 i 188cm, naspram 195cm koliko ima Malcolm Brogdon? Sagledavajući i minute po utakmici, istorija NBA lige ne pamti igrača koji je manje vremena provodio u igri, a da je postao Rookie of the Year. Jednostavno, igrač koji bi poneo ovu ne tako malu titulu je morao da bude neko ko je bio pokretač akcija u svojoj ekipi, neko zbog koga tim ide napred. Brogdon, koji je bio tek peta opcija u napadu svoje ekipe, to svakako nije.

Od oponenata sada već i zvaničnom rookie igraču godine, prvo ćemo spomenuti centra 76ersa.

Joel Embiid se našao na ovoj listi i pored svega 31 odigrane utakmice, što je ipak pomalo nepošteno prema ostalim igračima koji su igrali celu sezonu. On je imao fenomenalan učinak od čak 20.2 poena i 7.8 skokova uz 46.6% šuta. Sa njim u timu Phila je imala 13 pobeda i 18 poraza, ali i neviđenu pažnju javnosti. Ono što bode oči u njegovom slučaju je činjenica da je od 1984. godine do sada u vrhu za odabir najboljeg novajlije u sezoni koji je odigrao najmanji broj mečeva bio krilni centar Golden State Warriorsa Marc Jackson koji je bio treći u izboru sa svega 48 utakmica. Dakle, što se samog Embiida tiče, možda njegov izbor i najbolje pokazuje koliko je loša zapravo bila ova generacija kada igrač koji odigra samo 31 utakmicu može da se nađe pri vrhu. Ali, ako se od Embiida i nije moglo očekivati da dobije ovu nagradu, Dario Šarić je svakako nepravedno preskočen.

Najveća žal ostaje za Dariom Šarićem koji je do pre neki dan bio glavni kandidat za ovu nagradu. U odsustvu Embiida, on se sjajno snašao u igri Phile sa 12.8 poena i 6.3 skokova za nešto više od 26 minuta u igri. Dvadeset ili više poena je postigao ukupno 14 puta u toku sezone, dok je, poređenja radi, rekord sezone Malcolma Brogodna tek 22 poena, a 10 ili više skokova Šarić je imao 12 puta. Brogdon je u toku sezone samo jednom došao do 10 skokova. U celoj priči je interesantno da je Šarić mnogo više korišćen od strane saigrača dok je bio na parketu i lopta se jako često nalazila u njegovom posedu. Mnogo više nego što se nalazila u rukama Brogdona. Šarić je igrao sasvim solidno i u prvom delu sezone, ali je bukvalno eksplodirao kada je u poslednjih 25 mečeva igrao startera. Tada je pokazao da može sve na parketu, da doda, skoči, ali i da poentira u velikom stilu.

Na žalost, kao i kod mnogih stvari u životu, i ovde je bilo dosta nepravde, možda i najviše što se tiče ovogodišnjih laureata. Ovo će verovatno biti najkontroverzniji izbor za rookieja godine ikada. Podsećanja radi, jedan od najkontroverznijih izbora ikada je bio izbor Patricka Ewinga 1986. za najboljeg novajliju godine, iako je Xavier McDaniel imao dosta bolju godinu, kao i 2004. kada je dosta ubedljivo, ali sa velikim znakom pitanja, LeBron James bio ispred Carmela Anthonyja. Sve mi se čini da je ovaj izbor još kontroverzniji od njih.

Kako god, nadam se da će Šarić nastaviti da napreduje, a ako tako bude, ni mnogo ozbiljnije nagrade ga sigurno neće mimoići. Ostaje ipak gorak ukus u ustima da je ove godine prosto neko drugi morao da bude dobitnik ove NBA nagrade. Velika mrlja za ovako ozbiljnu organizaciju.

Igrač koji je najviše napredovao – Giannis Antetokounmpo (Milwaukee Bucks)

Jedna od onih nagrada koja je apsolutno zaslužena. The Greek Freak, kako ga iz milošte zovu Amerikanci, prethodne sezone je igrao oko 35 minuta i za to vreme je postizao 16.9 poena, 7.7 skokova i 4.3 asistencija. Ove sezone je postao i All-Star, a za približno isto vreme na parketu  postizao je 22.9 poena, 8.8 skokova i 5.4 asistencija. Bio je najbolji strelac, skakač, asistent, bloker i kradljivac u ekipi. Konkurencija su mu bili takođe Evropljani Nikola Jokić i Rudy Gobert, ali nakon ovakve sezone Grka izbor je bio sasvim logičan.

Rudy Gobert je izbor u finale svakako zaslužio svojom neverovatnom igrom u odbrani, a ako nastavi ovako da napreduje i u napadu, od njega se mora očekivati da već sledeće godine zaigra za All-Star selekciju Zapada. Bio je prvi bloker i četvrti skakač lige.

Nikola Jokić je ove godine bio stranac sa najvećim brojem triple-double učinaka u sezoni, čak šest. Pored toga, u čak 10 utakmica je postigao čak 20 poena, 10 skokova i 5 asistencija, a prvi sophomore pre njega kome je to uspelo je LeBron James! Od Jokića se čuda tek očekuju, ali kada se sve sabere, reklo bi se da je Antetokounmpo ipak zasluženo odneo ovu nagradu.

Tokom sinoćne ceremonije podeljeno je i dosta drugih priznanja, ali ove NBA nagrade su bile najvažnije. Sa ovim izborima spuštena je zavesa na još jednu, 71. NBA sezonu. Zvanično, sledeća sezona počinje 1. jula kada će biti moguće potpisivati slobodne agente, a prve utakmice se mogu očekivati od 20. oktobra.

 

Autor: Srđan Nikolić