Intervju: Sonja Petrović (deo prvi)

Sonja Petrović jedna je od najboljih srpskih, ali i evropskih košarkašica. Dve godine u WNBA, evropsko zlato i srebro u Riju sa reprezentacijom Srbije i još mnogo trofeja i medalja… Karijera ove devojke je stvarno impresivna. Naravno, nismo propustili intervju kada se ukazala prilika.

Sonja, u košarci si zaista prošla sve, ali kako je sve počelo? Odakle ljubav prema ovom sportu?
– Moj tata, Radoslav Petrović, je bivši sudija i generalni sekretar saveza, tako da sam od malih nogu bila deo košarkaškog sveta. Većinu leta smo mama, sestra i ja provodile s njim po kampovima. Kao i svu decu, privukla nas je lopta. Tata je bio protiv toga da počnemo da treniramo, isuviše dobro je poznavao drugu stranu sporta, ali mi smo bile uporne. Ubedile smo ga i ubrzo je napravio školu košarke.

Igrala si i po Evropi i u WNBA. Imaš li nekog rivala koji ti je ostao u sećanju?
– Zaista bih teško izdvojila samo jedno ime, pogotovo što sam kroz karijeru često bila u situaciji da čuvam najbolje protivničke igrače bez obzira na poziciju koju igraju. Recimo u Evropi Allie Quigley, a u WNBA Odisey Sims. Možda ne tako zvučna imena, ali s obzirom da igraju playa i beka, meni su predstavljale veći izazov nego krila.

Koje su, po tebi, glavne sličnosti i razlike između Evrope i WNBA?
– Sličnost je u igračicama i trenerima, jer sam vrh igra celu godinu, prvo u Evropi pa u WNBA-u. Glavne razlike su organizacione. WNBA ima mnogo zahtevniji ritam, igra se na svaka 2-3 dana, jako puno putovanja. Nema se mnogo vremena za trening, u WNBA-u će se slobodni trenutci pre iskoristiti za skauting, a trenira se uglavnom protiv muškaraca. Igra je mnogo više zasnovana na fizikalijama.

U Phoenixu te trenirala legenda australijske košarke, Sandy Brondello, kakvo ti je mišljenje o njoj?
– Sandy je vrhunski trener, što i rezultati svedoče. Jako je posvećena svom poslu i zaista je onda lako mnogo naučiti od nje. S druge strane je veoma pozitivna osoba koja uvek veruje u svoj tim i spremna je da pomogne i nađe se svakom igraču. Vidi se da ima iskustvo iz prve ruke jer je sama imala vrhunsku karijeru (treća na OI 1996., druga 2000. i 2004.; WNBA All-Star 1999., treće mesto na SP 1998. i 2002.; op.a.).

Da li možeš da uporediš NBA i WNBA?
– WNBA nije ni blizu NBA. Većina ljudi na našim prostorima, pa i u Evropi, kad čuje WNBA očekuje vrh jer upoređuju sa NBA. Nažalost, to je daleko od istine. Budžeti i uslovi nisu ni uporedivi. Upravo je to razlog što ogroman broj Amerikanki igra u Evropi. WNBA ima znatno manju bazu navijača i prepoznatljivost u medijima.

Imaju li igračice WNBA lige kontakte sa NBA igračima?
Naravno, neke imaju, uglavnom Amerikanke koje igraju za reprezentaciju pa ih znaju ili su išli na iste koledže. Kroz sam WNBA su male šanse da se upoznaju ili sretnu jer se lige ne podudaraju. Ipak, timovi iz WNBA koji su povezani sa NBA timom i igraju u istim halama kao Phoenix, Minesota, Washington, NY… pružaju mogućnosti jer NBA training camp počinje dosta rano. Doduše, najveća imena su retko prisutna na početku.

Da li vidiš još neku igračicu sa ovih prostora skorije u WNBA?
Mislim da WNBA uopšte nije nedostižna koliko je pitanje koliki broj igračica je zainteresovan da igra. Jednostavno, danas je više stvar prestiža i ispunjenje sna otići tamo i zaigrati, nego zaista uživati. Znam da je nekoliko mlađih igračica sa ovih prostora draftovano tako da prilika sigurno postoji.

Koja je razlika u treninzima i pripremama pred mečeve u WNBA i Evropi?
– Razlika je velika. Treninzi u WNBA tokom training campa su jako naporni, dok tokom sezone vremena za trening nema mnogo. Trenira se protiv muškaraca, sadašnjih ili bivših koledž igrača. Sam ekipni deo treninga ne traje dugo, ali se očekuje od igrača da dođe ranije i odradi sam deo u teretani i šut. Priprema za utakmice je mnogo ozbiljnija, skautira se svaki tim i velika pažnja je tome posvećena.

Znamo da je u NBA glavni motiv novac. Da li se u WNBA ide zbog novca ili prestiža?
U WNBA se ne ide zbog novca. Ugovori su znatno manji, uglavnom što igrač za mesec zaradi u Evropi tamo zaradi za čitavu sezonu. Motivi odlaska variraju od igračice do igračice, ali zavise od njihovih godina, timova i uloga u Evropi, ekipe u koju odlaze…

Predvodila si WNBA prošle godine po procentu šuta slobodnih bacanja…
Nisam to znala. Iskreno, znam da sam uvek u vrhu jer zaista retko kad promašujem slobodna bacanja. Smatram da je to najlakši šut u košarci, jer sve ide iz glave. Ja sam dugo lutala dok nisam igrajući za Bourges, u dogovoru sa trenerom, promenila način šutiranja i postizanja koncetracije. Od tada i nekih 70% sam godinama na oko 90%.

Kakav je osećaj igrati u WNBA sa igračkim legendama?
Moje dve sezone u WNBA su bile dosta drugačije pa samim tim i doživljaj. Osećaj varira, od ispunjenja jer si deo vrha, prestiža kad si okružen najboljim igračima, ali i frustracija jer se retko daje prava šansa Evropljankama.

Šta te je “kočilo” da ne pokažeš više u WNBA jer si u Evropi jedna od najboljih igračica?
Moje prve sezone mislim da sam igrala na nivou svojih godina, sa 23 i dotadašnjim iskustvom iz Evrope gde sam uglavnom bila igrač uloge. U Phoenixu je situacija bila drugačija. Kad sam birala između ponuda, izabrala sam Phoenix jer je na papiru imao šampionsku ekipu. Nažalost, ekipa nije funkcionisala, dosta se menjao sastav i igra je varirala od sjaja do očaja. Na neki način ja sam se uklopila u to i igrala dosta promenljivo.

U drugom delu tema je, između ostalog, Sonja Petrović kao igračica Praga. Ne propustite!

Razgovarao: Srđan Nikolić


Sviđa vam se članak? Podržite nas na Patreonu!