Granica od 6 stopa – veliki mali igrači

Istorija košarke kao igre uvek je favorizovala visoke igrače. Od momenta kada je koš sasvim slučajno završio na visini od 305 cm od zemlje bilo je jasno da će poene postizati oni igrači koji su mu bliži – dakle, oni koji su viši, jači, koji imaju duži raspon ruku i sl. Dugo godina je i sama NBA liga, kao predvodnička i inovatorska liga bila liga centara. Pravila su se menjala, reket je bivao sve širi u nameri da se ipak ograniči delovanje fizički dominantnijih igrača, ali fokus je i dalje bio na centrima i uopšte, visokim igračima.

Ipak, ova priča neće biti o kolosima i gorostasima. Ne, štaviše, ovo će biti priča o igračima koji su, prema američkim merama visoki do 6 stopa. Prevedeno na evropske mere, dolazimo do visine od nešto malo manje od 183 cm u patikama. Dakle, pričaćemo o igračima čija pojava vas na ulici sigurno ne bi impresionirala. Da ne znate o kome je reč, verovatno bi vam svako od tih igrača uspešno umakao u gomili ljudi i utopio se u masi. Sigurno znate i veliki broj poznanika koji su impresivnije građe i konstitucije. Iako priroda nije bila izdašna kada je visina u pitanju, ovim igračima ta ista priroda je dala nešto mnogo važnije – srce veliko kao kuća, sportski bezobrazluk koji nije prihvatao neuspehe i želju za gladijatorskom borbom za preživljavanje u svetu gde je visina bila i ostala sinonim za uspeh u ovom sportu.

Inspiracija za ovu priču je trenutno najniži igrač u NBA ligi, igrač oko koga se u Bostonu sve vrti, Isaiah Thomas. Upravo zbog njegove neverovatne igre ćemo pogledati kroz istoriju NBA i potražiti ko je sve ostavio dubok trag u “igri za visoke”. Ali krenimo redom.

Thomas, Paul i ostali aktivni igrači

Trenutno se u NBA ligi nalazi svega 15 igrača visine do 6 stopa, što čini oko 3.5% od sveukupnog broja igrača. Niskim igračima je uvek bilo jako teško da “ubede” trenere i vlasnike klubova pre svega da ih uzmu na draftu, a nakon toga i da ih puste da igraju. Fizička inferiornost, manje šanse za skok ili bilo kakvo preuzimanje, limitirali su i taktičke zamisli većine trenera kada bi imali ovakve igrače u postavi svog tima. Ipak, onda kada bi uspeli u tome, postajali bi često ne samo ravnopravni sa ostatkom ekipe nego čak i lideri iste. Sigurno najpoznatiji igrači do 6 stopa visine u ovom momentu su Chris Paul iz LA Clippersa i Isaiah Thomas, playmaker Boston Celticsa koji je, kako smo već rekli, ujedno najniži igrač lige sa svega 175 cm visine, ali ga to nije ograničavalo da postane dvostruki All-Star i da, barem u ovom momentu, ima najviši prosek poena u istoriji jedne od najvećih franšiza! I kao da to nije dovoljno, predvodi ligu po broju poena u poslednjoj, odlučujućoj četvrtini sa blizu 11 postignutih poena u tom delu igre. Koliko je to veliki učinak neka posluži podatak koji je objavio ESPN da u poslednjih 15 godina niko nije imao ovoliki prosek poena u bilo kojoj četvrtini, a kamoli u odlučujućoj! Uloga Chrisa Paula je takođe lako uočljiva – nakon povrede sjajnog playmakera, njegovi Clippersi nisu ni blizu toliko opasan tim kao kada je on na parketu. Takođe, zbog fenomenalne igre i dužine trajanja među najboljim igračima sveta, Chris Paul već sada figurira kao jedan od najboljih igrača ikada koji su se pojavili na NBA parketima kada se pogledaju igrači limitirane visine. A pored njih dvojice, sigurno je da svojim partijama plene pažnju još i Ish Smith iz Detroit Pistonsa, Yogi Ferrel iz Dallas Mavericksa, kao i startni play Sacramento Kingsa Darren Collison.

Ali koliko je težak put jednog niskog igrača u NBA možda najbolje pokazuje razvojni put Isaiah Thomasa. Pre svega treba istaći da Isaiah Thomas iz Celticsa nema nikakve veze sa Isiahom Thomasom, nekadašnjim playmakerom ekipe Detroit Pistonsa koji je predvodio čuvene Bad Boyse u dve šampionske godine. Priča kaže da je ime dobio nakon opklade njegovog oca, navijača LA Lakersa, koji je tvrdio da će njegov tim pobediti Pistonse u eventualnom finalu 1989. godine (koje su Lakersi lagano izgubili). Međutim, s obzirom da je mali Thomas rođen u februaru mesecu (dakle, mesecima daleko od NBA finala) verovatnija je priča po kojoj je njegova majka želela sinu da da neko od biblijskih imena. Iako je bio odličan igrač u srednjoj školi i imao ponude velikih fakulteta za nastavak školovanja i karijere, morao je prvo da završi prep-school u Connecticutu, kako je sam rekao “negde usred Nedođije”. Nakon toga je stigao među Washington Huskiese, ekipu koja je već pre Thomasa imala jednog malog, ali eksplozinog playmakera Natea Robinsona, do skoro i NBA igrača koji još uvek traži šansu da se vrati među “velike”. Tu se zadržao tri godine. Pravi razlog ranijeg napuštanja fakulteta je zapravo bila odluka trenera da u njegovoj poslednjoj godini na koledžu mora da deli minutažu sa još dvojicom saigrača gde Thomas više nije video prostora za sopstveno napredovanje. Iako je bio treći asistent i šesti strelac u istoriji svog fakulteta na kome su još igrali i Brandon Roy i Detleph Schrempf, nekadašnje NBA zvezde, NBA timovi su sumnjičavo vrteli glavom i redom ga preskakali na draftu. Došao je u NBA na “mala vrata” kao poslednji, 60. pick odabran od strane Sacramento Kingsa. Sada zvuči neverovatno da je u toj godini ispred Thomasa bilo čak četiri igrača sa ovih prostora (Nikola Vučević, Nikola Mirotić, Bojan Bogdanović i Milan Mačvan), ali koliko je draft bio jak pokazuje i činjenica da je 6 igrača iz te generacije već bilo na All-Staru. Međutim, već u rookie sezoni je bio izabran za rookie igrača meseca u februaru i bio je maksimalno podržan od još jednog bivšeg “malog” NBA igrača, a sada gradonačelnika Sacramenta Kevina Johnsona, visokog tek 185cm, koji je gotovo celu karijeru proveo u Phoenix Sunsima. Nakon tri godine provedene u glavnom gradu Kalifornije usledio je trade baš u Phoenix Sunse i to nakon sezone u kojoj je postizao preko 20 poena uz preko 6 asistencija. U timu iz Arizone proveo je svega nekoliko meseci jer nije mogao da se progura u bekovskoj liniji u kojoj su već u startnoj postavi bili Goran Dragić i Eric Bledsoe, a tu je bio i Brandon Knight. Thomasovo nezadovoljstvo je raslo i bukvalno u poslednjim minutima prelaznog roka 2015. godine Danny Ainge, takođe nekada odlični playmaker šampionske ekipe Bostona, doveo je Thomasa u ovaj klub slavne prošlosti. Tu se omaleni Thomas sjajno snašao, iako je ostatak sezone isključivo ulazio sa klupe kao prva rezerva Averyju Bradleyju i Marcusu Smartu sa kojima je i dalje saigrač. Nakon te sezone dobija ulogu startnog playa sa puno slobode koje odlično koristi napravivši od sebe dvosturkog All-Star igrača i čoveka koga smatraju kraljem poslednje četvrtine. Kako će dalje ići Thomasova karijera to niko ne može da zna, ali je njegov primer odličan uvod u pregled najboljih igrača u istoriji lige nižih od 183 centimetra ili 6 stopa.

Stariji igrači

Ako sagledamo malo širu sliku i vratimo se dosta unazad da bi uključili i konkurentsku ABA ligu, moglo bi se reći da je najveći igrač niži od 6 stopa koji je tamo igrao bio Louie Dampier. 183 cm visoki play Kentucky Colonelsa (pre toga je i studirao na Kentucky Univerzitetu) je proveo svih devet sezona koliko je ABA postojala u tom takmičenju, kao jedan od svega šest igrača kojima je to pošlo za rukom. Za to vreme je postao i sedam puta All-Star igrač i osvajač ABA titule 1975. godine. 2015. godine je primljen i u Hall of Fame u Springfieldu, a drži rekorde ABA lige po broju poena, asistencija, odigranih minuta i mečeva. Bio je specijalista za šut za tri poena kao i za slobodna bacanja. Njegovih 57 vezanih pogodaka sa linije za slobodna bacanja 1971. godine je u tom momentu bio rekord i u NBA i u ABA ligi. Sada ne zvuči ništa neobično kada neko šutne po 6 ili 7 trojki po utakmici, ali tada je to bila gotovo pa senzacija. U ABA ligi se forsirala brza i atraktivna košarka, uvedena je linija za tri poena koju je tek 1979. godine preuzela i NBA liga, i u to doba njegov šut je bio apsolutni hit. Poređenja radi, u NBA su timovi imali u proseku 7 šuteva po meču tek u sezoni 1990/91, a sam Dampier je imao toliko šuteva u sezoni 1968/69! Karijeru ipak završio u NBA ligi kada je već u poznim igračkim godinama odigrao 3 sezone za jedan od četiri “preživela” tima iz ABA lige koji su bili primljeni u NBA. Ako zanemarimo te tri sezone u San Antonio Spursima, Dampier je u ABA ligi imao prosek od skoro 19 poena po meču uz 5.6 asistencija. Prilično dobro za igrača te visine.

Sada idemo na malo bližu prošlost. Iako je bilo i pre njega odličnih malih igrača, pojava rookieja Spuda Webba na takmičenju u zakucavanju 1986. godine je veoma uzburkala javnost i skrenula pažnju na niske igrače. Sa svojih 168 centimetara bio je niži od svakog takmičara skoro 30 centimetara i pored svega – pobedio je! I dalje je najniži igrač koij je ikada pobedio na ovom takmičenju. Između ostalog rival mu je bio i saigrač Dominique Wilkins, koji je za omalenog Webba rekao da ga u životu nije video da je zakucao čak ni na treningu. Podsećanja radi, Wilkins je pored toga što je bio izvanredna ofanzivna sila bio i veoma kreativan izvođač zakucavanja zbog kojeg je i jedan Michael Jordan morao da izvlači maksimum svojih mogućnosti na tim takmičenjima i zbog čijeg je rivalstva ovo takmičenje i postalo veoma popularno. Po sopstvenom priznanju, Webb više nije hteo da se takmiči u zakucavanju upravo iz razloga da se njegovo ime ne bi pamtilo samo zbog toga.

Nakon njega u žižu javnosti je upao Tyron Muggsy Bogues, 160 centimetara visoki play koji je sa američkom reprezentacijom i Davidom Robinsonom u postavi osvojio zlatnu medalju na Svetskom Prvenstvu 1986. godine u Španiji. Omaleni Bogues je u meču protiv Jugoslavije čuvao MVP igrača šampionata i najboljeg igrača Evrope Dražena Petrovića toliko dobro da je Petrović postigao samo 12 poena na toj utakmici, bukvalno “uspavavši” najboljeg igrača Prvenstva. Podsećanja radi, Dražen je na tom Šampionatu, ne računajući meč sa USA, imao prosek od skoro 27 poena po utakmici. Bogues je kao 12. pick izabran od strane Washington Bulletsa kao najniži igrač u istoriji NBA. Na žalost, samo iz razloga da sa Manute Bolom, jednim od najviših igrača u istoriji NBA (231 cm) čini najneobičniji tandem u istoriji NBA lige. Nakon samo godinu dana u glavnom gradu Amerike, odlazi u Charlotte Hornetse i tamo je imao veoma zapaženu karijeru. Njegov dres sa brojem 14 je povučen univerzitetu Wake Forest.

Spominjanjem ova tri igrača, otvaramo priču o deset najboljih igrača do 6 stopa u istoriji NBA.

10. mesto – Michael Adams

178 centimetara visoki igrač je svoje najslavnije dane proveo u Denver Nuggetsima. Izabran kao 66. pick na draftu 1985. godine od strane Sacramento Kingsa i sa rookie platom od svega 86.000 dolara, u prvoj sezoni je imao statistiku od zanemarljiva 2.2 poena po utakmici. Sledeće godine je nastupao u Washington Bulletsima, ali pravu ekspanziju doživljava u run & gun ekipi Douga Moea, Denver Nuggetsima. Koliko je napredovao neka posluži podatak da je svega nekoliko godina kasnije u sezoni 1990/91 postizao čak 26.5 poena uz 10.5 asistencija po meču! Interesantno, te godine nije bio All-Star već sledeće kada se iz Denvera vratio u Washington i to je ostao njegov jedini nastup za All-Star selekciju. U momentu povlačenja 1996. godine bio je lider lige po broju pogođenih i pokušanih šuteva van linije za tri poena, a do skoro je držao i rekord od 79 vezanih mečeva sa makar jednom pogođenom trojkom koji je stajao još mnogo godina. U NBA ligi je proveo ukupno 11 godina i odigrao 653 utakmice uz 14.7 poena po meču i 6.4 asistencije.

9. mesto – Kenny Anderson

Kenny Anderson je rodom iz Queensa u New Yorku, i još u osnovnoj školi je bio proglašavan za čudo od deteta, igrača koga su već tada pratili  mnogi koledži. U sve četiri godine srednje škole je bio All American, nešto što je pre toga uspelo samo Lewu Alcindoru (mnogo poznatijem kao Kareem Abdul Jabbar). Na koledžu Georgija Tech je takođe bio odličan jer je sa fakultetom stigao i do Final Foura, a on sam je davao blizu 26 poena po meču u drugoj godini. Učestvovao je i u osvajanju bronze na SP 1990. godine kada je reprezentacija Jugoslavije “počistila” tim sastavljen od američkih koledž igrača. Bio je drugi pick na draftu 1991. i najmlađi igrač u NBA te godine, a tokom karijere je beležio 12.6 poena i 6.1 asistenciju. Na žalost, levoruki play je tokom karijere često bio povređivan zbog čega između ostalog nije potpuno razvio svoj veliki potencijal. U NBA ligi je proveo ukupno 14 sezona uz 858 odigranih utakmica, a 1994. je bio i učesnik All-Star susreta kao igrač New Jersey Netsa.

8. mesto – Guy Rodgers

Verovatno prva velika zvezda niskog rasta je bio playmaker Philadelphia Warriorsa Guy Rodgers. 183cm (ravno 6 stopa) visoki igrač bio je 4 puta All-Star, a zanimljivo je i to da je u utakmici na kojoj je Wilt Chamberlain postigao 100 poena Rodgers imao 20 asistencija. Na jednoj utakmici je imao čak 28 uspešnih dodavanja i to je bio dugo rekord NBA lige koji je držao zajedno sa legendarnim playom Bostona Bobom Cousijem. Nakon prelaska u Chicago Bullse postavio je tadašnji NBA rekord od 908 asistencija u sezoni. Taj broj asistencija je i dalje važeći rekord Bullsa za ukupan broj asistencija u jednoj sezoni! U NBA je proveo 12 godina, odigrao 892 utakmice i za to vreme i dva puta bio najbolji asistent lige, a ukupno je napravio 6.917 asistencija. Kao priznanje za sve što je uradio u karijeri, primljen je i u košarkaški Hall of Fame 2014.godine. U sezoni 1963/64 Warriorsi su stigli i do finala lige, ali su tu bili zaustavljeni od strane Boston Celticsa u seriji u kojoj je neuobičajeno slabo odigrao baš Rodgers.

7. mesto – Terrel Brandon

Brandon je došao u ligu 1991. godine kao 11. pick Clevelanda i kao zamena za još jednog vrhunskog igrača nižeg od 6 stopa Marka Pricea. Nakon što je četiri godine bio zamena prvoj zvezdi Cavsa, dobija šansu u prvom timu i postaje dvostruki All-Star. Zbog svog izuzetnog ponašanja 1997. godine je dobio i Sportsmanship nagradu. U NBA ligi je proveo 11 sezona igrajući još i za Minnesotu i Milwaukee. Prvi je igrač u istoriji koledža Oregon koji je ranije napustio školovanje zbog NBA drafta. Takođe, na tom istom fakultetu i pored ranijeg odlaska i dalje drži nekoliko rekorda, a pored toga je i dve godine bio izabran za MVP svog tima. Interesantno je da je Terrel Brandon držao košarkaške kampove u kojima je jedan od polaznika bio i LeBron James, sadašnja vedeta Cavsa. Prosečno je davao 13.8 poena uz 6.1 asistenciju, ali je u te dve All-Star godine u Clevelandu imao proseke od 19.4 poena i 6.4 asistencije. Iako je, gledajući čisto brojke i narednih sezona bio sasvim solidan, veliki broj povreda su kao i Kenniju Andersonu smanjile mogućnost da se u još boljem svetlu pokaže u profesionalnim vodama.

6. mesto – Mookie Blaylock

Jedan od najboljih defanzivaca ’90-tih godina u NBA kada se igrala zaista čvrsta odbrana puna kontakta. U takvoj igri se sjajno snalazio i Daron Blaylock, svakako poznatiji pod nadimkom Mookie. Jedan je od pet igrača u istoriji NBA lige koji su dve godine zaredom predvodili ligu po broju ukradenih lopti. Takođe, Blaylock je rekorder Atlanta Hawksa po broju šutnutih i pogođenih trojki, kao i po broju trojki u jednoj sezoni (231). Dva puta je izabaran u najbolji defanzivni tim lige, i još 4 puta u drugi najbolji defanzivni tim lige. Prema proseku ukradenih lopti po meču nalazi se na četvrtom mestu svih vremena i na 11. mestu po ukupnom boju ukradenih lopti (2.075). Uspeo je da se izbori i za jedan All-Star nastup 1994. godine, a u NBA je proveo 13 sezona. Interesantna je priča vezana za ovog igrača jer su članovi benda Pearl Jam prvobitno hteli da im se grupa zove Mookie Blaylock, baš prema ovom igraču. Na žalost, njihova diskografska kuća im to nije dozvolila, ali im je prvi album dobio naziv Ten (Deset) zbog broja koji je nosio Mookie Blaylock u New Jersey Netsima. Ipak, najboljih 7 godina karijere je imao u Hawksima gde je bio komandant odbrane u ekipi koja je imala rejting jedne od boljih defanzivnih timova u ligi tog doba. Na žalost, druge ekipe su u to doba vladale Istokom pa je maksimalni domet Hawksa bila druga runda doigravanja. Njegov broj 10 sada stoji pod svodovima dvorane njegovog bivšeg fakulteta Oklahome.

5. mesto – Mark Price

Draftovan 1986. kao 25. pick, najčešće je baš taj broj i nosio na dresu. Čovek koji gde god da je igrao ostavio je traga. Srednja škola koju je pohađao u rodnom Enidu u Oklahomi košarkašku salu je nazvala Mark Price Arena da bi mu odali počast kao najboljem sportisti iz te škole. Georgia Tech, fakultet koji je pohađao i na kome i dalje drži nekoliko rekorda je povukao njegov broj 25 koji je nosio dok je studirao i sa velikim uspehom nastupao za taj fakultet. Konačno, nakon devet sezona u Clevelandu i tu mu je povučen dres sa brojem 25 jer je do skoro bio rekorder u nekoliko kategorija koje je “preuzeo” LeBron James. Prvi je igrač nakon Larryja Birda koji je uspeo da se upiše u 50-40-90 klub (procenti za šut za dva poena, za tri i slobodna bacanja), a to je u istoriji lige do sada uspelo da izvede tek sedam igrača. Četvorostruki je All-Star, a bio je izabran jednom u prvi i 3 puta u drugi tim lige. Dva puta je bio pobednik u brzom šutiranju trojki na All-Star utakmici. Drugi je igrač po procentu šuta sa linije penala u istoriji lige sa fenomenalnim šutem od 90.4% procenata dok mu je i procenat šuta za tri poena takođe impresivan i iznosi 40.2%. Takođe je bio i član Dream Teama 2 koji se na SP u Kanadi 1994. godine okitio zlatnom medaljom. Iako i dalje nije član Kuće slavnih, trenutno se nalazi među 14 nominovanih da ove sezone i on bude deo odabranog društva, što svojom karijerom svakako zaslužuje.

4. mesto – Calvin Murphy

Celokupnu karijeru je Murphy proveo u Rocketsima, “zakačivši” i jednu godinu kada su bili u San Diegu. Do pojave naredne trojice igrača koje ćemo nabrojati, bio je ubedljivo najbolji niski igrač koga je NBA ikada imala. Sa svojih 175 cm igrao je čak i na poziciji “dvojke” ili beka šutera jednako dobro kao što je igrao playa. Njegov broj 23 je povučen iz upotrebe u Houstonu zbog 1.002 odigrane utakmice za taj tim i ukupno 17.949 poena i 4.402 asistencije. I dalje je zaposlen u ekipi Houston Rocketsa kao analitičar. Najniži je igrač iz NBA koji je primljen u Hall of Fame, a zajedno sa sadašnjim liderom Bostona Isaiahom Thomasom najniži je igrač ikada koji je pojavio na All-Star utakmici. Bio je učesnik velikog finala 1981. godine kada su izgubili od Boston Celticsa 4-2. Čak 11 sezona je postizao barem po 1.000 poena. Zbog svojih zasluga dobio je i ulicu u svom gradu Norwalku u Connecticutu. Na koledžu Niagara imao je neke impresivne brojke kao što je 33.1 poen po meču u sve četiri godine školovanja, ali i neverovatnih 48.9 poena u proseku u prvoj godini studija!

3. mesto – Tim Hardaway

Otac sadašnjeg igrača Atlanta Hawksa Tima Hardawayja Jr. i trenutno pomoćni trener u ekipi Detroit Pistonsa bio je igrač koji je najbrže u istoriji NBA lige posle Oscara Robertsona došao do cifre od 5.000 poena i 2.500 asistencija. Njemu su za taj uspeh bile potrebne 262 utakmice, a Robertsonu 247 mečeva. Zajedno sa Chrisom Mullinom i Mitchom Richmondom u Golden Stateu činio je drugi najubojitiji trio u istoriji NBA lige, a bili su poznatiji pod nadimkom Run TMC. Golden State Warriorsi su ga draftovali kao 14. pick 1989. godine, a 183 cm visoki bek je bio poznat po svom ubistvenom crossoveru koji su kasnije preuzeli gotovo svi bekovi u ligi. Petostruki All-Star, jednom je bio i u najboljoj postavi lige, dva puta u drugoj i jednom u trećoj postavi. Da nije bilo strašne povrede kolena zbog koje je morao da propusti celokupnu sezonu 1993/94 i koja ga je, po sopstvenom priznanju “usporila”, veliko je pitanje da li bi on sada bio “samo” treći na ovoj našoj listi. Njegov broj 10 je povučen iz upotrebe u Miamiju, kao i na njegovom fakultetu Texas at El Paso (UTEP), a ove godine kao favorit ulazi u borbu za mesto među besmrtnima u košarkaškoj Hall of Fame. Za reprezentaciju Amerike trebao je da nastupa 1994. u Torontu (nije zbog povrede), pa 1998 (nisu išli NBA igrači), da bi napokon zaigrao na OI u Sidneyu 2000. godine kada je i osvojio zlatnu olimpijsku medalju. Trenutno je 16. asistent u istoriji lige kao i 13. u prosečnom broju asistencija, a ukupan prosek od 17.3 poena i 8.2 asistencije kroz karijeru dovolno govori o kakvom je igraču reč.

2. mesto – Chris Paul

I dalje aktivni igrač LA Clippersa je već sada, posle 12 godina provedenih u NBA ligi sebi obezbedio visoko mesto i u odabiru najboljih playeva u istoriji lige, a svakako i među najboljim igračima visine do 6 stopa, koliko ima i sam Paul. Devet puta biran u All-Star postavu (igrao 8 puta) i MVP jedne All-Star utakmice, izuzetan je i defanzivac (6 puta u prvom i dva puta u drugom defanzivnom timu lige) sa oko 2.3 ukradene lopte po meču, po čemu je peti po proseku ukradenih lopti u NBA istoriji. Trenutno je i deseti po ukupnom broju asistencija (8.037), ali i treći po prosečnom broju asistencija (9.9). U karijeri je do sada zaradio oko 160.000.000 dolara. U New Orleans Hornetsima, kao i u Clippersima, uvek je bio temelj ekipe još od svoje rookie sezone koja je bila veoma impresivna. Takođe je 4 puta predvodio ligu po asistencijama i čak 6 puta u ukradenim loptama. Na žalost, nije imao sreće sa povredama pa ga je timski uspeh do sada zaobilazio jer mu je trenutno najveće dostignuće polufinale konferencije što svakako ne umanjuje njegove igračke vrednosti. Jedan je od deset igrača čiji je broj “3” povučen iz upotrebe. U narednim godinama će sigurno imati još mnogo toga da se kaže o Chrisu Paulu.

1. mesto – Allen Iverson

Apsolutno najbolji igrač među “malim” igračima. Prvi je i jedini igrač sa fakulteta Georgetown koji je za vreme trajanja trenera Johna Thompsona (27 godina) napustio ranije fakultet (posle 2 sezone) u želji da se oproba u NBA ligi. Iverson je najniži MVP lige u istoriji, a svojih 183 centimetra visine uspešno je “nosio” čak 14 sezona, što je izuzetna retkost među niskim igračima. Prvi pick na draftu 1996. godine je ujedno i najniži prvi pick ikada izabran. Ne bez razloga. Iverson je u karijeri imao prosek od 26.7 poena, 6.2 asistencije i 2.2 ukradene lopte za čak 41.1 minut proveden na parketu u toku 914 utakmica koje je odigrao u NBA ligi. Prema proseku provedenih minuta na terenu je četvrti “najiskorišćeniji” igrač u istoriji NBA lige, sedmi po proseku poena i deveti sa prosečnim brojem ukradenih lopti. U playoff utakmicama ima prosek od 29.7 poena po meču i u toj kategoriji u istoriji NBA samo je Michael Jordan ispred njega. 11 puta biran za All-Star utakmicu (igrao 9 puta) i dva puta MVP All-Star meča, bio je po tri puta biran u prvu i drugu postavu šampionata, kao i jednom u treću. Četiri puta je bio najbolji strelac, a tri puta najbolji kradljivac lige. Osvajač olimpijske bronze u Atini 2004. godine, u karijeri je zaradio blizu 155.000.000 dolara samo od NBA ugovora. Takođe je i član Kuće slavnih. Jedan od najautentičnijih igrača koje je liga ikada imala. Naravno, Philadelphija je povukla iz upotrebe broj 3 koji je, kako sam kaže, “sa ponosom nosio na dresu”.

Primeri ovih igrača pokazuju da, koliko god visina bila ograničavajući faktor u savremenoj košarci, to ne mora da predstavlja i nesavladivu prepreku za ostvarenje snova. Ovi igrači su svoje snove ostvarili bez obzira na sve, a veliki broj povučenih dresova, kao i nominacija za Hall of Fame najbolje govori o njihovim kvalitetima.

Kao što se iz priloženog vidi, Chris Paul ima izuzetno visoko mesto u istoriji “malih” igrača koji su još uvek aktivni. Isaiah Thomas će sigurno, ako nastavi sa igrama kao što to čini u prethodne dve sezone, veoma brzo poremetiti ovu listu i ovakvi igrači su odličan primer za priču o tome kako nikada ne treba odustajati. Koliko god Golijat delovao nesavladivo, pobednik je na kraju ipak bio omaleni David, zar ne?

Autor: Srđan NIkolić

2 comments