Doug Moe – najveći trener Denver Nuggetsa

Ekipa Denver Nuggetsa dugo nije bila u centru dešavanja na ovim prostorima. Normalno, tek sporadični plasmani u playoff (već tri godine nisu učesnici) i redovno ispadanje u ranim fazama istog (poslednji put su prošli prvo kolo i stigli do finala Zapada 2009.) bez bilo kog igrača iz ovih krajeva uticali su na to da su u fokusu uvek bili neki drugi timovi. Međutim, dolaskom, a pre svega odličnom igrom Nikole Jokića i Jusufa Nurkića, ekipa iz Kolorada je dospela u „vidno polje“ većeg broja ljubitelja NBA lige na ovim prostorima.

U ovoj priči nećemo se osvrtati na celokupnu istoriju „Grumenja“, već na onaj period koji se s pravom smatra najzanimljivijim u istoriji ovog tima od kada je, nakon gašenja ABA lige, zajedno sa još tri kluba (San Antonio Spursima, New York Netsima i Indiana Pacersima ) „preživeo“ neslavan kraj konkurentskog takmičenja time što je sa 3.2 miliona dolara “kupio” mesto u NBA.

A taj period je svakako vezan za osamdesete godine i postavljanje jednog ekscentričnog trenera na vrlo nesigurnu klupu. Njegovo ime je Doug Moe, čovek koji je udario pečat u Denveru za sva vremena. Čovek sa najviše pobeda u istoriji Denvera i trener koji je u momentu dobijanja otkaza bio jedan od najdugovečnijih trenera u istoriji lige.

Početak

A ko je zapravo Doug Moe i kakva je njegova zaostavština? Da bi to saznali morali bi da se vratimo malo dalje u prošlost, u period kada je kao student igrao za legendarnog trenera univerziteta North Carolina, Deana Smitha. Tada mladi Doug Moe, rođeni Njujorčanin iz Brooklyna, studirao je i igrao na poznatom koledžu i to veoma uspešno, a odatle je i preuzeo filozofiju igre koju je kasnije forsirao. Dva puta je bio izabran u All-America postavu, nakon čega je otišao u ABA ligu koja je bila baš po njegovom ukusu.  U petogodišnjoj karijeri, naglo prekinutoj zbog povreda, tri puta je odabran za All-Star postavu. Takođe, 1969. godine je bio i šampion ABA lige, a dva puta je biran i u prvu postavu i jednom u drugu. Interesantno je da je Doug Moe dve godine proveo i u italijanskoj ligi. Trenerskim poslom je počeo da se bavi kao asistent u ABA ligi u timu Carolina Cougarsa 1972. godine kod svog bivšeg saigrača sa koledža Larryja Browna. Posle dve sezone zajedno su prešli baš u Denver Nuggetse,  sa kojima su došli i do ABA finala 1976. koje su izgubili od New York Netsa i fenomenalnog Juliusa Ervinga koji je postizao 37.7 poena u tom finalu. Zaniljivo, to je bila i poslednja sezona postojanja ABA lige koja se posle toga ugasila.

Nakon tog finala dobija posao prvog trenera u takođe bivšem ABA klubu koji je prešao u NBA te godine, San Antonio Spursima, gde je proveo nepune četiri godine u kojima čak ni kada je dobio otkaz nije imao negativan odnos pobeda i poraza. Tamo je bio trener Georgeu Karlu kome će mnogo godina kasnije biti pomoćnik baš u Nuggetsima. Ovo sve je bilo vredno spomena iz više razloga. U ABA ligi se igrala brza, moderna košarka sa linijom za tri poena, postojao je All-Star meč koji je bio spektakl, postojalo je takmičenje u zakucavanju i igralo se mnogo brže nego u NBA. Moe je pokušao u Nuggetsima da iskombinuje sve ono što je naučio kod Deana Smitha i ono što je imao priliku da oseti u ABA ligi. Bio je i veliki protivnik načinu razmišljanja u NBA, ali i poštovalac novoizabranog predsednika Davida Sterna, takođe Njujorčanina, koji je nakon inauguracije 1984. iz korena promenio ligu napravivši od nje globalni spektakl. Kako bi Moe rekao, Stern je zapravo samo preneo sve one dobre stvari koje su već postojale u ABA ligi.

Filozofija

U formaciji kod legendarnog trenera Deana Smitha na North Carolina koledžu uvek je u napadu postojalo više igrača koji su spremni da se žrtvuju za tim, a svi su bili opasni po koš. Nije postojao klasičan košgeter, osoba na koju će prvo ići lopta. Gledajući kako je igrao kasnije Denver, jasno je da taj deo priče Doug Moe usadio i u svoju ekipu. Ono oko čega se nisu slagali u filozofiji igre je činjenica kako i ko može da igra passing game, igru stalnog dodavanja i utrčavanja dok se ne pronađe slobodan igrač za laganu završnicu. Trener Smith je verovao u takav način igre, ali je smatrao da je gotovo nemoguće igrati ga celu utakmicu jer je za tako nešto potrebno imati posebno talentovane i inteligentne košarkaše. Smatrao je da prosečan igrač neće umeti konstatno da igra na taj način jer takav stil igre zahteva stalnu  pozornost i brze reakcije. Doug Moe nije mislio tako i pri tome je unapredio passing game dodavši još jedan zadatak svojim pulenima – lopta nije smela da se nalazi u nečijem posedu duže od dve sekunde! Eventualno je to moglo da prođe prilikom prevođenja lopte i to samo ako nema drugog rešenja. Ko je imao priliku da gleda Nuggetse iz tog perioda znaće da je lopta stizala u prednje polje (protivničku polovinu) u roku od najviše 3,4 sekunde! Ono što je preuzeo iz perioda kada je igrao u ABA ligi je činjenica da svaka utakmica treba da bude spektakl, da se košarka igra zbog publike (hvala gospodine Moe!), a to se ogledalo u velikom broju datih, ali i primljenih poena. Za njega nije bio problem da mu ekipa primi po 120 ili 130 koševa, ali pod uslovom da njegov tim da jedan poen više! U takvom poimanju igre, Denver je od 10 sezona koje je Doug Moe proveo tamo na klupi, 6 puta bio najefikasniji tim, a nikada po efikasnosti nisu išli ispod četvrtog mesta. Najmanji broj postignutih poena je bio 114.6 po meču, u njegovoj poslednjoj godini sa Nuggetsima, a najviši 126.5! Za sadašnje uslove igre, deluje neverovatno da je celu jednu dekadu prosečan napad na utakmicama Denvera bio ispod 13 sekundi. Međutim, ako računamo na činjenicu da igrači loptu nisu smeli da drže u posedu duže od dve sekunde, dolazimo do sigurno barem 4, 5 dodavanja u napadu, što je već prihvatljivo.

Najveće utakmice

Da li je to bio haos od igre i da li je ona bila neefikasna na timskom nivou? Allan Bristow, trener koji mu je bio pomoćnik 6 sezona, izjavio je da čak ni on ne bi mogao da nacrta ili sa sigurnošću objasni šta se tamo tačno igralo. Na to isto pitanje, Moe je odgovarao da se igra passing game i u napadu sami igrači kreiraju situacije za poentiranje obraćajući pažnju na to šta im odbrana dozvoljava da urade. Ali uz pravilo da moraju što pre da se oslobode lopte jer je Moe umeo sočno da opsuje igrače, čak i da ih vređa, što je za sadašnje usove nezamislivo. Međutim, po sopstvenim rečima, i te kako je umeo da brine o igračima. Bio je i jako vešt motivacioni govornik i to je mnogo značilo igračima. Nije ih opterećivao dress codeom, smatrajući da košarka nije takmičenje u lepoti i govoreći da je jedina obaveza igrača da budu bolje obučeni od njega, što zaista nije bilo teško. Naime, Moe je umeo da dodje u kariranim sakoima, višebojnim, sa potpuno promašenom kombinacijom boja i bez talenta da bilo šta sa bilo čime uklopi. Igra koju je on forsirao je bila prepuna trčanja, promena kretnji, blokada i naravno, šuteva. Kako bi sam govorio, cilj je bio postići koš pre nego što odbrana uspe da se namesti, ali nije se forsirala igra na kontranapade što je potpuno kontradiktorno sa celom run and gun filozofijom. Zanimljivo zvuči činjenica za jednu ekipu koja je u proseku davala i preko 120 poena da gotovo uopšte nije šutirala trojke! U prvih nekoliko godina u ligi, Denver je šutirao manje od dva puta za tri poena, a tek u drugoj polovini Moeovog mandata ruke su se malo “opustile” pa su šutirali i po 8 puta po meču. Za sadašnje uslove premalo, pogotovo ako pogledamo činjenicu da ove sezone ekipa koja najmanje šutira na koš za tri poena (Chicago Bulls) šutne 20 trojki po meču. A da ne pričamo o Houston Rocketsima koji to urade i po 40 puta…  Čak i u utakmici koja je u stvari bila vrhunac run and gun košarke, onoj iz decembra 1983., kada je nakon tri produžetka stajao rezultat 186:184 za Detroit Pistonse, bilo je svega 4 pokušaja van linije 7.25 metara! Šta bi bilo da su igrači tada više isprobavali dalekometnu paljbu možemo samo da zamislimo. U toj utakmici pali su mnogi rekordi u polupraznoj McNichols Sports Areni. Kiki Vandeweghe je postigao 51 poen, ali su ukupno čak 4 igrača postigla preko 40 poena.

Drugi meč u kom je run and gun stil igre doneo neverovatne rezultate je utakmica protiv San Antonio Spursa u istoj sezoni, samo u januaru 1984., kada je Denver odneo pobedu 163:155. U četvrtoj četvrtini rezultat je bio 53:46 za Spurse i to je i dalje važeći rekord po broju poena u jednoj četvrtini (99). Na tom meču tek sedam puta se pokušao postići koš van linije za tri poena.

Moeovi igrači

U takvoj fizički zahtevnoj igri nije bilo lako prilagoditi se. Biti igrač kod Moea značilo je da odbranu ne moraš da igraš, ali u napadu moraš da misliš brže nego ikada u karijeri. I tako svaki napad u svakoj utakmici. Igrači koji su najviše o(p)stali u takvoj igri su TR Dunn, rezervno bek/krilo koji je u Denveru bio 9 godina za vreme njegovog mandata i mnogo poznatiji Alex English. Košgeter bez mane, čovek koji je za vreme Moevog komandovanja bio sedam godina najbolji strelac ekipe i član čuvene trojke koju su pored njega činili sadašnji zamenik predsednika lige Adama Silvera, Kiki Vandeweghe, i Dan Issel, a koja drži i dalje važeći rekord po proseku poena po meču jednog trija u sezoni od 76.7 poena po meču. Prvi posle njih je čuvena trojka Golden State Warriorsa Run TMC (Tim Hardaway, Mitch Richmond i Chriss Mullin) sa 72.5 poena  po meču. Samo poređenja radi, najubojitiji trio današnjice, Kevin Durant-Steph Curry-Klay Thompson u dosadašnjejm delu sezone postižu „tek“ 71.9 poena po utakmici. Alex English je nakon tri i po godine provedenih u Milwaukee Bucksima i Indiana Pacersima stigao u Denver i osam puta zaredom bio All-Star igrač, a jedne sezone i najbolji strelac lige. Igrač koji se nikada nije povređivao i koji je igrao preko 35 minuta svaku utakmicu, umeo je da istrpi i psovke i teška vređanja svog trenera. Što bi se reklo, nisko krilo za sva vremena.

Drugi veliki grač u toj postavi je bio Kiki Vandeweghe koji je pod vođstvom ovog trenera jedina dva puta u karijeri bio član All-Star postave, ali koga se taj isti trener odrekao posle četiri godine i to baš nakon sezone u kojoj je sa 29.4 poena bio prvi strelac tima!? Zauzvrat su dobili Fata Levera (dvostruki All-Star u Denveru), Calvina Natta (All-Star u prvoj sezoni dolaska u Nuggetse) i Waynea Coopera, kao i dva pika na narednim draftovima. Iako je publika bila razočarana, baš nakon tog tradea Denver je napravio najveći uspeh pod Moeom jer su stigli do finala konferencije koje su izgubili od Magicovih LA Lakersa sa 4-1. Kiki Vandeweghe, iako je imao sasvim solidnu karijeru, više nikada nije imao tako dobre brojke kakve je imao u Nuggetsima. On je kasnije bio i GM ekipe Nuggetsa , a o tom periodu govorio je kao o najzabavnijem u njegovoj karijeri, što samo potvrđuje da igrači vole da igraju brzu košarku sa puno šuteva. Još zanimljivije je da Vandeweghe, koga su draftovali Dallas Mavericksi, nikad nije želeo da igra u Teksasu i zbog toga je zahtevao trade. Visokoprofilni šuter kakav je bio Kiki se idealno uklapao u Denverovu run and gun košarku i zbog toga je i došlo do razmene. Denver je dao pik iz prve runde drafta 1981. godine, a to je značilo da Rolando Blackman, takođe jedan odličan šuter, stiže u Dallas gde je postao četvorostruki All-Star i jedan od samo dva igrača čiji je dres Dallas povukao!

Kontroverze

Na samom početku trenerske karijere, Moe je imao u timu Davida Thompsona, veliku zvezdu NBA lige u to doba i najboljeg strelca svoje ekipe. Nakon jedne svađe, sačekao je kraj sezone i trejdovao ga je, igrača koji mu je tada bio najbolji u ekipi.

To je bila tek jedna od kontroverzi tadašnjih Nuggetsa. Moe je kao trener zamenio svog kolegu i prijatelja Donnieja Walsha posle samo 31 meča u sezoni, da bi sledeće sezone Donnie Walsh bio pomoćnik Moeu u Denveru što zaista nije uobičajena pojava. Mnogo godina kasnije, taj isti Doug Moe je bio pomoćnik svom nekadašnjem playu Georgeu Karlu od 2003. do 2008., kada se i definitivno oprostio od košarke. Uz to, rođeni sin mu je bio pomoćnik u Nuggetsima poslednje dve sezone u kojima je on bio glavni trener. Doug Moe Jr. je takođe bio optužen i za rasnu diskriminaciju.

Interesantno je da je Moe dobio otkaz tek kada je zamenjen vlasnik Nuggetsa koji je tražio “svežu krv”. Ta sveža krv je bio Paul Westhead, trener koji je sa LA Lakersima uspeo da osvoji titulu šampiona i doživeo da ga “najuri” sam Magic Johnson, ali trener koji je bio još veći zagovornik run and gun igre. Ako je Moeov Denver bio slab u odbrani, onda je Westheadov Denver bio kanta za napucavanje. Zvuči gotovo nestvarno da su u prvoj godini nakon odlaska čuvenog trenera igrači Nuggetsa dozvoljavali protivnicima čak 130.8 poena po meču! A 107 poena koje su primili na meču protiv Phoenix Sunsa je i dalje važeći rekord po broju primljenih poena za poluvreme uz, naravno, rekordno lošu odbranu u čitavoj sezoni. Jedino dobro u te dve godine za Denver je bilo draftovanje Dikembea Mutomba i Mahmoud Abdul Raufa, ali to je već neka druga priča.

Legenda Denvera

Mnogo toga je Doug Moe ostavio u amanet ekipi Denver Nuggetsa. Od pet penzionisanih brojeva koje vise na krovu nove sale Nuggetsa (Pepsi Centar koji je zamenio legendarnu McNichols Sports Arenu), čak tri pripadaju igračima koje je on trenirao. Od pet igrača koji su odigrali najviše mečeva u istoriji Nuggetsa, čak četvoricu je on trenirao, a od prvih deset strelaca Denvera njih pet je igralo u njegovom mandatu na klupi tima. Dalje, sve do sezone 2012/13 kada je Denver vezao 10 sezona u playoffu, njegovih 9 vezanih godina u post sezoni je bio najduži niz Nuggetsa. Baš u toj sezoni je nekadašnji Moeov učenik George Karl proglašen za trenera godine, priznanje koje je pre njega samo Doug Moe dobio kao trener tima iz Kolorada. Te godine je Karl postavio i nov rekord Nuggetsa po broju pobeda u sezoni (57), a i stari rekord je pripadao njemu od sezone 1987/88 kada je postigao 54 pobede i kada je proglašen trenerom godine.

U čast svemu što je uradio za taj klub ali i sam grad, Nuggetsi su na svečanoj ceremoniji početkom novembra 2002. godine  povukli broj “432” u njegovu čast. Ta brojka predstavlja ukupan broj pobeda koje je ostvario kao glavni trener Nuggetsa, najviše pobeda koje je jedan trener imao u Denveru. Tu ceremoniju je održao tadašnji GM Denvera, Kiki Vandeweghe, igrač koga je Moe trejdovao na vrhuncu karijere u Portland, ali i igrač koga je bukvalno Moe stvorio. Naravno, “slučajno” je odabran baš meč protiv Detroit Pistonsa, ekipe protiv koje je odigrana utakmica sa najvećim brojem poena u istoriji NBA lige i meč na kome je baš Vandeweghe postigao najviše poena u svojoj karijeri.

Denver se na pravi način odužio svojoj legendi.